Текућа економска криза је жестоко и најпре погодила оне који су мислили да им се тако нешто никада не може догодити. Сада те земље веома озбиљно и дугорочно размишљају како да из кризе изађу што пре и са мање штете. Предвиђени инструменти бирају се опрезно и врло пажљиво,што јача поверење удржавне институције и донете мере. Како се понаша Влада Србије?

Због рецесије, смањења прихода, и немилосрдног става ММФ-а, владини експерти убрзано су тражили начин како да затвореновонасталу буџетску рупу. Предложено је увођење додатног пореза на плате, с идејом да се терет кризе пребаци на богатије слојеве друштва. У тражењу начина да се обезбеди недостајућих 100 милијарди динара, владини експерти су педантно претресли све потенцијалне изворе прихода, преферирајући управо оне код којих ће наплата новоуведеног пореза бити стопостотна (пензионери). Извесно је да ће послодавци, а нарочито најкрупнији, које народ од милоште зове тајкуни, бити спорадично захваћени новоуведеним порезима. Њихов одговор ће се, вероватно, кретати у четири могућа правца: смањиће плате радницима, али за већи износ него што је повећање пореза; преко рачуна ће плаћати само минималну плату и најниже доприносе, а остало у кешу и на црно; намерно ће каснити са уплатама пореза на плате стварајући дуг према држави, који ће им неко кроз неколико година опростити; или ће једноставно отпустити вишак радника. Шта год да ураде, буџетски приходи ће бити мањи од очекиваних, а влада ће морати да смишља нове намете.

Сасвим је извесно да ће као и увек терет кризе платити сиротиња. Шта је онда алтернатива? Најједноставније речено, влада треба дословно да примени прокламовано начело да терет кризе сносе најбогатији грађани. Како се то може остварити? Једноставно, применом принципа прогресивног опорезивања. Порези на редовна примања, која обезбеђују пристојан животни стандард, морају бити релативно умерени, док се на свака друга примања од рада (енормни хонорари, чланства у управним одборима и сл.) морају применити веома оштре прогресивне стопе, које у неким случајевима могу износити и до 70 одсто. Иста пореска политика – чак независно од кризе – мора важити и за имовину и остварене приходе од имовине. Умерену стопу пореза треба наплатити на имовину која је неопходна за нормалан и пристојан живот. На све преко тога мора се примењивати веома оштра и прогресивна пореска скала. Тако се уосталом ради и у развијеном свету, где је основни критеријум за опорезивање да ли се имовина или остварена добит од имовине користи за производњу или потрошњу. Ако је у питању производно ангажовање властите имовине, порези су умеренији, а ако имовина служи потрошњи и луксузном животу, порески чиновници су немилосрдни.

Зашто је Влада Србије одступила од властитог принципа? Одговор је врло једноставан и у вези је са питањем ко кога контролише –влада тајкуне или тајкуни владу? Ако веома брзо не коригује сет припремљених мера, Влада Србије ће изгубити поверење и оних грађана који су је током целе последње деценије безрезервно подржавали. Нисам сигуран да ће сиромашни српски грађани још дуго моћи мирно да прихватају чињеницу да се за њих отварају СОС продавнице, а да се узак слој пребогатих снабдева у блештавим, луксузно опремљеним и добро снабдевеним тржним центрима.

Професор Економског факултета у Београду