Skoro tačno godinu dana po inauguraciji Obame za američkog predsednika održani su u Masačusecu prevremeni izbori za jedno senatorsko mesto (od dva, koliko svaka savezna država daje). Prevremeni izbori su u Americi retki, a ovi su se odigrali jer je jedna od legendi američke politike Edvard Kenedi otišao u „večna lovišta”.

Masačusec, dominantno katolički, koji je i dao jedinog američkog predsednika katolika, onog čuvenijeg Kenedija, Džona, smatra se tvrđavom Demokratske stranke.Među registrovanim biračima (u Americi birači se prilikom registracije izjašnjavaju da li su pripojeni nekoj od velikih stranaka ili su pak nezavisni) u Masačusecu demokrati čak sa 3:1 nadmašuju republikance. Dakle, računalo se kao zdravo za gotovo da će svoje mesto u Senatu demokrate i sačuvati. Kad, ono, cvrc! Pobedio je potpuno anonimni republikanac, i to najjačeg igrača koga su demokrate mogle da suprotstave gospođu Martu Kokli, državnog tužioca, koja je imala skoro tri puta veći budžet za kampanju.

Razume se, analitičari su odmah zasukali rukave i počeli da mudruju nad izneverenim očekivanjima američkog elektorata, nad konfuznošću Obamine politike, nad strahom od zakona o javnom zdravstvenom staranju koji preti da potroši silne budžetske pare koje su ionako u vrtoglavim deficitima.

Zanimljivo je da je malo koji analitičar – „malo koji” je eufemizam, nisam zapravo primetio nijednog – posegao za argumentom „šire slike”. Šta podrazumevam pod tim argumentom?

Pa, veoma prosto. Otkako je pre godinu i po dana počela ova najnovija svetska ekonomska kriza, svaka vlast kojoj se izbori zadese ovih dana „pukne”. HDZ u Hrvatskoj, Nova demokratija u Grčkoj, naše demokrate na Voždovcu, vladajuća stranka prošlog proleća u Turskoj, a svi znaju da je britanski premijer „mrtvac koji hoda”; jedino tamo mandat traje pet godina pa se tako odlaže neminovan kraj laburističke vlasti.

Čak se i razlozi čine veoma prostim. Običan birač nema pojma da li je kriza izazvana mućkama bankarskih bandita sa Volstrita ili je „prirodna zakonitost”, ili nešto između. On vidi da živi lošije, a kako je vreme pobuna i revolucija prošlo (da li „zauvek”) jedino oružje kojim može da kazni vlast je birački listić.

Kada bi ovo bio kraj priče teško da bi ona zaslužila da se priča i u kafani, a kamoli u novinama. Široj slici nedostaje jedan detalj koji je od ravnodušnog političkog naglabanja pretvara u horor film. Izgleda, naime, da i oni koji su na vlasti o krizi znaju isto onoliko koliko i birači! Problem dakle nastaje ne u domenu dijagnoze nego u domenu terapije. Niko naprosto ne zna „šta da se radi”.

Moderna ekonomija – zovimo je recimo kapitalističkom ali naziv nije preterano bitan –zasnovana je na „investiranju u nadu”. Države emituju novac u nadi da će on pokrenuti procese stvaranja nove robe i usluga. Ako se upumpa previše para, a dobije premalo zauzvrat, sistem zaškripi, katkad i pukne. Upumpani novac se obezvredi, svi postanemo siromašniji i onda se čeka na neke nove tehnologije koje će da pokrenu ekonomiju.

Slična kriza 1990 – ovde je nismo ni primetili jer smo bili zauzeti pripremama za ratove za jugoslovensko nasleđe – dočekana je Internetom a odmah potom i mobilnom telefonijom. Dakle nove tehnologije su bile pri ruci, gotove, samo ih je trebalo pustiti na tržište. Sada, pak, ne vidimo šta bi to bilo. Biotehnologije – prostački rečeno popijete pilulu i izraste vam nova ruka –daleko su bar pola veka a nanotehnologije – minijaturizacija svih vrsta proizvoda – bar dve decenije. Od novih izvora energije – pre svega su to fuzioni nuklearni reaktori – nema izgleda ništa ili bar ništa značajno.

Možda i ne znajući sve ovo, ali intuitivno osećajući – politička klasa ima skoro žensku intuiciju – političari diljem sveta pa i kod nas poprimaju „Zgrabi i pobegni!” psihologiju kao i način ponašanja. Osećajući da je problemi nadmašaju do granica nerazumevanja, politička klasa vlada kao da joj je svaki dan mandata poslednji. Građani to osećaju, mrze je i na izborima rado kažnjavaju.

Ova „spirala nasilja” ne deluje kao da će brzo da se zaustavi.

Stoga će možda Skot Braun – ime je nekako toliko svakodnevno da je idealno za krilatice – postati sinonim za ovaj fenomen. Recimo, razmišljajte o pitanju: „Ko je naš Skot Braun?”.

profesor univerziteta