Скоро тачно годину дана по инаугурацији Обаме за америчког председника одржани су у Масачусецу превремени избори за једно сенаторско место (од два, колико свака савезна држава даје). Превремени избори су у Америци ретки, а ови су се одиграли јер је једна од легенди америчке политике Едвард Кенеди отишао у „вечна ловишта”.

Масачусец, доминантно католички, који је и дао јединог америчког председника католика, оног чувенијег Кенедија, Џона, сматра се тврђавом Демократске странке.Међу регистрованим бирачима (у Америци бирачи се приликом регистрације изјашњавају да ли су припојени некој од великих странака или су пак независни) у Масачусецу демократи чак са 3:1 надмашују републиканце. Дакле, рачунало се као здраво за готово да ће своје место у Сенату демократе и сачувати. Кад, оно, цврц! Победио је потпуно анонимни републиканац, и то најјачег играча кога су демократе могле да супротставе госпођу Марту Кокли, државног тужиоца, која је имала скоро три пута већи буџет за кампању.

Разуме се, аналитичари су одмах засукали рукаве и почели да мудрују над изневереним очекивањима америчког електората, над конфузношћу Обамине политике, над страхом од закона о јавном здравственом старању који прети да потроши силне буџетске паре које су ионако у вртоглавим дефицитима.

Занимљиво је да је мало који аналитичар – „мало који” је еуфемизам, нисам заправо приметио ниједног – посегао за аргументом „шире слике”. Шта подразумевам под тим аргументом?

Па, веома просто. Откако је пре годину и по дана почела ова најновија светска економска криза, свака власт којој се избори задесе ових дана „пукне”. ХДЗ у Хрватској, Нова демократија у Грчкој, наше демократе на Вождовцу, владајућа странка прошлог пролећа у Турској, а сви знају да је британски премијер „мртвац који хода”; једино тамо мандат траје пет година па се тако одлаже неминован крај лабуристичке власти.

Чак се и разлози чине веома простим. Обичан бирач нема појма да ли је криза изазвана мућкама банкарских бандита са Волстрита или је „природна законитост”, или нешто између. Он види да живи лошије, а како је време побуна и револуција прошло (да ли „заувек”) једино оружје којим може да казни власт је бирачки листић.

Када би ово био крај приче тешко да би она заслужила да се прича и у кафани, а камоли у новинама. Широј слици недостаје један детаљ који је од равнодушног политичког наглабања претвара у хорор филм. Изгледа, наиме, да и они који су на власти о кризи знају исто онолико колико и бирачи! Проблем дакле настаје не у домену дијагнозе него у домену терапије. Нико напросто не зна „шта да се ради”.

Модерна економија – зовимо је рецимо капиталистичком али назив није претерано битан –заснована је на „инвестирању у наду”. Државе емитују новац у нади да ће он покренути процесе стварања нове робе и услуга. Ако се упумпа превише пара, а добије премало заузврат, систем зашкрипи, каткад и пукне. Упумпани новац се обезвреди, сви постанемо сиромашнији и онда се чека на неке нове технологије које ће да покрену економију.

Слична криза 1990 – овде је нисмо ни приметили јер смо били заузети припремама за ратове за југословенско наслеђе – дочекана је Интернетом а одмах потом и мобилном телефонијом. Дакле нове технологије су биле при руци, готове, само их је требало пустити на тржиште. Сада, пак, не видимо шта би то било. Биотехнологије – простачки речено попијете пилулу и израсте вам нова рука –далеко су бар пола века а нанотехнологије – минијатуризација свих врста производа – бар две деценије. Од нових извора енергије – пре свега су то фузиони нуклеарни реактори – нема изгледа ништа или бар ништа значајно.

Можда и не знајући све ово, али интуитивно осећајући – политичка класа има скоро женску интуицију – политичари диљем света па и код нас попримају „Зграби и побегни!” психологију као и начин понашања. Осећајући да је проблеми надмашају до граница неразумевања, политичка класа влада као да јој је сваки дан мандата последњи. Грађани то осећају, мрзе је и на изборима радо кажњавају.

Ова „спирала насиља” не делује као да ће брзо да се заустави.

Стога ће можда Скот Браун – име је некако толико свакодневно да је идеално за крилатице – постати синоним за овај феномен. Рецимо, размишљајте о питању: „Ко је наш Скот Браун?”.

професор универзитета