Консензус одлука НАТО-a

За разумевање динамике доношења одлука у НАТО-у неопходно је најпре разјаснити шта овај савез јесте, а шта није. НАТО није аутономна организација са сопственим војно-цивилним снагама и независном спољном политиком. НАТО је збир саставних делова који чине политичка вођства, као и војни и цивилни капацитети 28 европских и северноамеричких демократија. Те земље дефинишу политику НАТО-а. Када се све чланице консултују и усагласе око одређене операције, свака чланица ангажује одређене снаге и капацитете у складу са властитим жељама и могућностима. Националне војне и цивилне снаге земаља појединачно, које су се претходно заједнички обучавале месецима и годинама, уједињују се у снаге НАТО-а, али у исто време задржавају обележја и заставе својих матичних земаља.

Свака чланица НАТО-а има једнако право гласа. То значи да свака чланица може да предложи, да преузме водећу улогу у дебатама, али и да спречи одређено деловање алијансе. Овакав систем даје диспропорционално велики утицај малим земљама, захтева преговарање и компромисе и значи да се одлуке доносе консензусом. Кључни принцип НАТО-а је консензус. Уверен сам да је то ,,лепак” који држи алијансу на окупу, привлачи нове чланове и задржава старе. Одлука донета консензусом је договор који су прихватила политичка руководства земаља чланица. Када се објави тзв. НАТО одлука то у ствари означава колективну вољу влада свих земаља чланица.

То практично значи да у раду НАТО-а нема много гласања и прегласавања иако је јединственост неопходна, као код, на пример, доношења одлука о пријему нових чланица. Земље чланице претходно се међусобно консултују све док се не дође до одлуке прихватљиве за све. Све чланице се на крају можда и не слажу у свим најситнијим детаљима али у принципу прихватају основну одлуку. Преговарање може да потраје, али може и брзо да се стигне до резултата јер се представници чланица међусобно перманентно консултују на редовним састанцима, по ходницима, чак и у кафетерији, и наравно у престоницама земаља чланица. Принцип консензуса примењује се на свим нивоима и састанцима. Одлучивање простом већином је искључено. Подељеност која може да резултира због оваквог начина одлучивања може да доведе у питање спровођење одлука НАТО-а јер операције потпуно зависе од добре воље и учешћа сваке чланице.

Неко би се могао запитати како онда 28 земаља уопште икада постигну консензус о било чему? Из до сада изложеног могло би се закључити да је ово веома хаотичан процес. Не треба губити из вида чињеницу да су се чланице обавезале да ће активно учествовати у безбедносној архитектури алијансе. Оне стреме заједничким циљевима и основни фокус није на националним интересима. Концепт ,,уједињени у сврси” олакшава процес доношења одлука. Већи део времена се утроши на решавање горућих питања, а не на дебату о основним принципима. Дискусије се најчешће воде на тему ,,како?” а не ,,зашто?”. Друштвима која су изашла из периода политичке нестабилности или ратова ово може да звучи као невероватна прича, скоро као бајка. Грађани из ових заједница могу сумњичаво тврдити да су ,,заједничке вредности” само пуке речи, а да је реалност нешто сасвим друго. Ипак, приврженост заједничким вредностима веома је озбиљан услов за чланство. Нове чланице могу да посведоче да је од њих затражено да демонстрирају ову посвећеност пре одлуке о пријему. Због тога су војне реформе само део свеобухватног процеса. Земље кандидати морају да се посвете такође и реформама судства и законодавства, поштовању људских права и мирном решавању спорова са другим земљама.

На радном нивоу унутар организације земље учествују у процесу доношења одлука кроз сарадњу службеника, кроз изградњу интерперсоналних веза, поверења и утицаја, као и кроз грађење имиџа активног и позитивног члана у извршним телима која доносе одлуке. Допринос поједине чланице не мора да буде искључиво војне природе и може да има форму коју је чланица у стању да понуди, као што је медицинска подршка, транспорт, техничка помоћ или обука. Оно што је важно јесте да се демонстрира озбиљна посвећеност заједничким акцијама.

Јасност ових процеса развејава недоумице и гради поверење међу партнерским земљама. Значај учешћа у програму Партнерство за мир (ПзМ) превазилази директне користи од модернизације, обуке и унапређења сарадње. Иако чланице ПзМ не учествују у процесу одлучивања и немају исти приступ информацијама у НАТО-у, боље су информисане о ставовима, политици и одлукама, а њихов глас се у алијанси јаче чује.

У дугогодишњем раду са јавним мњењем у више земаља наслушао сам се стереотипа да САД контролишу НАТО. Моји аргументи, аргументи америчког дипломате, вероватно вам неће бити јако уверљиви. Права адреса за сумњичаве су дипломате других земаља НАТО-а, оних чланица које су се недавно придружиле али и оних које су у организацији више од 60 година. У организацији, која је основана на принципима консултација, консензуса, компромиса, заједничких циљева, отворености и у којој свака земља чланица или група чланица може ефикасно да блокира конкретне акције читаве организације, сваки покушај било које земље да ,,натера” друге да делују противно својој слободној вољи осуђен је на пропаст.

шеф Одељења за јавну дипломатију амбасаде САД у Београду