Пре нешто мање од месец дана светско тржиште капитала доживело је свој земљотрес, што се већ месецима наслућивало због вишемесечне нестабилности америчког финансијског сектора, изазванe кризом тржишта хипотекарних кредита и целокупне области станоградње. Све то што је снашло донедавно убедљиво најмоћнију државу света није само пука економија, већ и васколика криза елите, о чему добро сведочи чињеница што се у тражењу решења за новонасталу ситуацију још лута и што се веома тешко превазилази општи осећај дезоријентисаности и неизвесности. Заправо, читав један концепт, онај неолиберални, доживео је пораз, и криза неће моћи бити превазиђена док се не нађе одрживији концепт за економску и привредну политику.

Сам неолиберални концепт је до своје (ре)афирмације дошао када се распао социјални консензус тзв. државе благостања крајем седамдесетих година прошлога века, када читав низ влада напушта постулат кејнзијанске економије о ограниченој државној регулативи, првенствено у погледу регулисања тражње, и када се, уместо тога, поново почиње веровати у саморегулацију слободног тржишта без било каквог уплитања државе. Пуних тридесет година неолиберални концепт је жарио и палио тзв. западним демократијама бирајући своје „хероје” оличене у неолибералним политичарима попут Роналда Регана и Маргарет Тачер.Остаће забележено да су се чак и социјалдемократе покушале прилагодити том новом курсу са Блером и Шредером на челу, који су, понесени неолибералним таласом, одустали од било каквог покушаја да се слободном тржишту постави неки регулатив, што су радиле старе социјалдемократе попут Атлија и Бранта, као и стари социјално-либерални конзервативци попут Черчила и Макмилана. Уместо далековидих државника који су, средином прошлог века, руководећи се кејнзијанском формулом - „тржишта колико је могуће, регулативе колико је потребно”, реализовали равнотежу приватних и јавних интереса у тадашњим западним демократијама, последњих тридесетак година је превагу однела неолиберална технократска елита која је штреберски понављала за водећим неолибералним теоретичарима познате мантре о слободном тржишту као саморегулативном механизму који ће се сопственом логиком увек враћати у жељену равнотежу, у којој ће збир приватних интереса коначно резултирати и јавним добром.

Таква делегитимизација јавног сектора и „приватизација” политике показала се као крхка управо у нашим данима, када се отворено манифестовала слабост читавог тог економског система, јер се показало да га је могуће уздрмати шпекулацијама неколицине приватних актера. Наравно, није ствар у томе да се укида слободно тржиште и да се уводи потпуна државна регулатива, већ у томе да се онемогуће приватне шпекулације и да се нађе модел кохабитације између приватног и јавног сектора за 21. век. Но, за то ће се морати кренути корак даље од неолибералних мантри и уместо неолибералне технократске елите огрезле у интелектуалној лењости и понављању схема о нужности минималне државе и о неопходној дерегулацији свих привредних и економских сектора (па тако и оног банкарског) мораће се пронаћи креативни државници и економисти како би понудили нова решења за искушења новога века.

И као што је време после „Велике депресије” и Другог светског рата, када је требало градити нови свет различит од раног капиталистичког либерализма са прелаза из 19. у 20. век, нашло свог Рузвелта и свог Кејнза, и многе остале, као људе који су донели оне креативне енергије које су омогућиле излазак из зачараног круга посртања, тако и ће и ова најновија глобална финансијска криза бити шанса да се опет пронађу јаки и способни државници, који су у Европи и Америци већ дуго у суфициту, јер је све препуштено анонимној неолибералној касти. Тако Америка чека на неког новог Рузвелта, који неће бити слика онога старога, јер ситуација сада није иста као приликом „Велике депресије”, већ Рузвелта треба схватити само као прост симбол који показује да су кризе шанса да се пронађу нова решења и задобију нове победе. Америка заправо чека, уколико то није безобразно рећи, свог Путина, и то не у смислу неке чврсте руке која би завела ред, већ државника који ће за конкретне проблеме наћи задовољавајуће одговоре и омогућити да се читав систем доведе у равнотежу. То ће коначно бити од користи и глобалној ситуацији, јер у свету оволиких међузависности нико се не може радовати економском посртању Америке, мада је очигледно да после ове финансијске кризе више ништа неће бити исто и да Америка, по свему судећи, више неће бити толико доминантaн глобални играч.

 истраживач-сарадник у Институту друштвених наука у Београду