U situaciji visokog deficita spoljne trgovine, velikih dospelih obaveza iz spoljnih dugova, negativne stope ekonomskog rasta, relativno visoke stope inflacije i dr. teško je održati kurs dinara stabilnim. Centralna banka tvrdi da ima snažne devizne rezerve i da povremenim intervencijama na deviznom tržištu može da brani tako formirani „tržišni” devizni kurs. Šta se to onda desilo sa velikim padom kursa dinara od početka ove godine i šta možemo očekivati ubuduće?

Centralna banka je izvršila konverziju 480 miliona evra (dobijenih od MMF i EU) u dinare, uz srednji kurs evra od 95,89, što iznosi 46 milijardi dinara. To je preko budžetske potrošnje (plate, penzije i dr.) završilo u depozitima banaka, uz deo neutrošenog novca u Trezoru. To je jedan od faktora nestabilnosti kursa. Drugi je veliko dospeće obaveza za plaćanja preduzeća i banaka po spoljnom dugu. To je dovelo do povećanje tražnje deviza na deviznom tržištu. Treće, centralna banka je ubacila dinarsku protivvrednost prodatih deviza u cirkulaciju, dok su devize unesene u devizne rezerve centralne banke umesto da su iznesene na devizno tržište čijom bi prodajom bila povučena odgovarajuća masa transakcionog novca. Pritisak na kurs evra bi se smanjio i kurs dinara bi ostao u granicama dozvoljenih oscilacija.

Tvrdnje da svaki dinar emitovan po tom osnovu „ima svoje devizno pokriće u evrima” i da NBS nije štampala dinare bez pokrića, više služe za umirenje javnosti i zabavljanje monetarnih stručnjaka. To je isto kao kada preduzeće proizvede neku robu, pri tome isplati zaposlene, plati poreze i doprinose, kupi materijal, a zatim proizvod stavi u magacin.

Dinar je ovih osam godina (kumulativno) visoko precenjen i krajem 2009. godine realni ravnotežni kurs bi (da se vršilo permanentno kursno prilagođavanje) iznosio oko 158 dinara za evro. Međutim, svi dosadašnji dispariteti su „ugrađeni” u troškove i sve finansijske i platnobilansne odnose, tako da sada tražiti devalvaciju dinara od oko 63 odsto da bi se dostigao ravnotežni realni kurs više bi donelo štete od neizvesne koristi. Doživeli bismo sličan scenario nedavnom venecuelanskom deviznom devalvacionom rašomonu. Šta i kako dalje? Mada ozbiljno kritikujem koncept monetarne politike centralne banke, ovde bi se u potpunosti složio s guvernerom u pogledu kursa dinara. Dinar treba da ostane stabilan u toku godine, uz česte i blagovremene intervencije centralne banke iz deviznih rezervi.

Na kraju, postoje i sugestije o „napuštanju dinara kao nesigurnog sredstva plaćanja i prelazak na evro”. Zar bi Evropska centralna banka dozvolila da se neko „igra” sa evrom i da mu obara vrednost zbog visoke inflacije u zemlji? Tačno je da bi time Srbija izgubila samostalnu monetarnu politiku. Odreći se samostalne monetarne politike znači odreći se i sopstvene makroekonomske politike i koncepcije razvoja. Takve države potpuno gube monetarni suverenitet. Nije neobično da je od 27 zemalja članica EU samo 16 prihvatilo evro kao valutu, jer su ocenili da im je bolje da zadrže svoju valutu i monetarni suverenitet. Upravo monetarna politika treba da ima usmeravajući i podsticajni karakter za privredni sektor, a ne samo stabilizacioni, što je nužnost za sve privrede u razvoju. Evro, stvarno, ,,nije Deda Mraz da nam reši problem inflacije, održi stabilnost kursa, stabilizuje finansijske tokove i reši platnobilansne probleme”. Tvrdi se pri tome da bi inflacija pala na dva-tri odsto, jer bi o stabilnosti brinula Evropska centralna banka. Pogrešno se polazi od toga da je inflacija monetarnog porekla i da bi prelaskom na evro automatski bila svedena na nivo inflacije u evrozoni (do dva odsto). Kada bi to bilo tačno ne bi inflacija u evrozoni kod 16 država bila izuzetno različita od 1,2 posto, pa više od osam do 16 odsto godišnje.

Na kraju, ako hoćemo da izbegnemo ove kursne traume, kada smo već kod odnosa sto prema jedan, treba hitno razraditi monetarnu reformu kao deo kompleksne finansijske reforme, brisanjem dve nule, odnos svesti jedan prema jedan i štititi taj kurs potrebnim intervencijama centralne banke. Tada je svejedno imamo li evro ili dinar, sve se svodi na realnu ekonomiju, bez kursnih razlika i rizika. Onda ima smisla voditi stabilizacionu (kursnu i cenovnu) i razvojnu politiku.

ekonomista, profesor univerziteta