У ситуацији високог дефицита спољне трговине, великих доспелих обавеза из спољних дугова, негативне стопе економског раста, релативно високе стопе инфлације и др. тешко је одржати курс динара стабилним. Централна банка тврди да има снажне девизне резерве и да повременим интервенцијама на девизном тржишту може да брани тако формирани „тржишни” девизни курс. Шта се то онда десило са великим падом курса динара од почетка ове године и шта можемо очекивати убудуће?

Централна банка је извршила конверзију 480 милиона евра (добијених од ММФ и ЕУ) у динаре, уз средњи курс евра од 95,89, што износи 46 милијарди динара. То је преко буџетске потрошње (плате, пензије и др.) завршило у депозитима банака, уз део неутрошеног новца у Трезору. То је један од фактора нестабилности курса. Други је велико доспеће обавеза за плаћања предузећа и банака по спољном дугу. То је довело до повећање тражње девиза на девизном тржишту. Треће, централна банка је убацила динарску противвредност продатих девиза у циркулацију, док су девизе унесене у девизне резерве централне банке уместо да су изнесене на девизно тржиште чијом би продајом била повучена одговарајућа маса трансакционог новца. Притисак на курс евра би се смањио и курс динара би остао у границама дозвољених осцилација.

Тврдње да сваки динар емитован по том основу „има своје девизно покриће у еврима” и да НБС није штампала динаре без покрића, више служе за умирење јавности и забављање монетарних стручњака. То је исто као када предузеће произведе неку робу, при томе исплати запослене, плати порезе и доприносе, купи материјал, а затим производ стави у магацин.

Динар је ових осам година (кумулативно) високо прецењен и крајем 2009. године реални равнотежни курс би (да се вршило перманентно курсно прилагођавање) износио око 158 динара за евро. Mеђутим, сви досадашњи диспаритети су „уграђени” у трошкове и све финансијске и платнобилансне односе, тако да сада тражити девалвацију динара од око 63 одсто да би се достигао равнотежни реални курс више би донело штете од неизвесне користи. Доживели бисмо сличан сценарио недавном венецуеланском девизном девалвационом рашомону. Шта и како даље? Мада озбиљно критикујем концепт монетарне политике централне банке, овде би се у потпуности сложио с гувернером у погледу курса динара. Динар треба да остане стабилан у току године, уз честе и благовремене интервенције централне банке из девизних резерви.

На крају, постоје и сугестије о „напуштању динара као несигурног средства плаћања и прелазак на евро”. Зар би Европска централна банка дозволила да се неко „игра” са евром и да му обара вредност због високе инфлације у земљи? Тачно је да би тиме Србија изгубила самосталну монетарну политику. Одрећи се самосталне монетарне политике значи одрећи се и сопствене макроекономске политике и концепције развоја. Такве државе потпуно губе монетарни суверенитет. Није необично да је од 27 земаља чланица ЕУ само 16 прихватило евро као валуту, јер су оценили да им је боље да задрже своју валуту и монетарни суверенитет. Управо монетарна политика треба да има усмеравајући и подстицајни карактер за привредни сектор, а не само стабилизациони, што је нужност за све привреде у развоју. Евро, стварно, ,,није Деда Мраз да нам реши проблем инфлације, одржи стабилност курса, стабилизује финансијске токове и реши платнобилансне проблеме”. Тврди се при томе да би инфлација пала на два-три одсто, јер би о стабилности бринула Европска централна банка. Погрешно се полази од тога да је инфлација монетарног порекла и да би преласком на евро аутоматски била сведена на ниво инфлације у еврозони (до два одсто). Када би то било тачно не би инфлација у еврозони код 16 држава била изузетно различита од 1,2 посто, па више од осам до 16 одсто годишње.

На крају, ако хоћемо да избегнемо ове курсне трауме, када смо већ код односа сто према један, треба хитно разрадити монетарну реформу као део комплексне финансијске реформе, брисањем две нуле, однос свести један према један и штитити тај курс потребним интервенцијама централне банке. Тада је свеједно имамо ли евро или динар, све се своди на реалну економију, без курсних разлика и ризика. Онда има смисла водити стабилизациону (курсну и ценовну) и развојну политику.

економиста, професор универзитета