Лекарска грешка – шта је то

Слушајући приступну беседу почасног члана Академије медицинских наука Српског лекарског друштва проф. др Слободана Ковачевића, 11. маја. 2009. године, а под насловом „Лекарска грешка”, учинило се писцу ових редова да је, барем што се тога тиче, све јасно. Али хоћеш! Испада – није. Ни у нашој судској пракси, ни у јавности, ни међу –лекарима. Још мање је то јасно после чланка „Србија разговара: Лекарске грешке – откривање и доказивање”, или промашене емисије „Утисак недеље”, под истим насловом „Лекарска грешка”.

Зашто? Зато што се избегава она народна: „Попу поп, а бобу боб”. Чега је, упитајмо се, последица почињена лекарска грешка? Незнања. Оваквог или онаквог, овим или оним изазваног, али – незнања. У највећем броју случајева. Али ту реч нико од миљеника наших медија не усуђује се да изговори. Лекар, а – незналица!? Таман посла! Иако је тога на камаре.

Упитаћемо се: откуд па то незнање? Одговор је застрашујући. Оно је последица врло површног знања, стеченог на нашим (и страним источноевропским) факултетима, чак и најординарнијег незнања, јер можете дипломирати с врло виском средњом оценом ако имате довољно новца. Овде оволико, онде онолико, и већ сте – доктор. Знам да ће на ово да се многи зграну (а посебно уважена директорка Лекарске коморе), али добро, ублажавам: код нас, рецимо, није (баш) тако, али имате факултете у суседним земљама, ранијег источног блока, имате „вегета докторе”, који покривају читаву једну област Србије, који су своје дипломе стекли, снабдевајући своје професоре –  „вегетом”. И шта сад?

Да имамо, као што немамо медицинско право, то би се дало још и поднети. Ради ти, баћо, како знаш и умеш, но, погрешиш ли, изволи у конобаре или таксисте, за лекарски посао више ниси. Али код нас не постоји, ето, баш то медицинско право, па ни прилика да се лекарски сталеж обрачуна са онима који им руше углед, и што је још страшније – сатиру народну снагу. Не зна шта је медицинско право ни директорка Лекарске коморе, не зна ни адвокат Дејан Ћасић. За директорку Лекарске коморе медицинско право је „шире од судске медицине”!? Чему прича? Адвокат Ћасић не схвата да је он у неку руку претеча онога, што би да имамо медицинско право, свакако био, јер би тада постојали специјализовани судови, специјализовани тужиоци, специјализовани браниоци, али он је за сада само бранилац оштећених и лекара у „медицинским” (под знацима навода!?) случајевима. Адвокат Ћасић благодари штампи на „подршци” и „изношењу најтежих случајева”, али се директорка Лекарске коморе баш тога гади. Ко у клин ко у плочу! А ти гурави народе трпи, или отварај ногом врата, па удри кога стигнеш, наравно од медицинског особља, лекара, сестра, кога до’ватиш! (Из ТВ емисије Оље Бећковић.)

И писац ових редова поздравио би штампу из све снаге, када би њени заступници знали шта хоће. Кад би полазили од просте истине да се у нашем друштву то и то дешава, и да (фактички) остаје некажњено, јер нема добрих закона, јер нема – медицинског права. Али ни они то не знају.

Лекарска комора морала једа још изодавна конституише своје судове части, који су моралида већ решавају прве предмете, барем у првом свом степену, барем оне „лакше”. Али, опет – незнање. Чланови судова части тек треба да се обуче. У чему то да се – обуче? Да је тај и тај, од 25 година, умро од компликација које је изазвао труо зуб? (Ако јесте, јер ни то се, после шест година свакојаког тегљења, још не зна.)

Отуда мучан утисак да „врана врани очи не вади”. Тачан поприлично, иако је на штету баш оних који „бране” незнање, нехат, неодговорност. Бране све то готово рефлексно, одбрамбено, полазећи од оног „може и мени то да се деси”. Тачно, је, може, али врло, врло ретко ако си зналац свога посла, и не клањаш се златном телету.

А што се надлежног министарства тиче, не треба бадава трошити речи. Тек се они „у свему овом – не сналазе”. Нити знају шта је то медицинско право, нити хоће да то науче.

професор универзитета