На трапав покушај владе да обезбеди законитост избора Националног бошњачког савета, уз снажну осуду наводне нетолеранције према муслиманима у Србији, муфтија Зукорлић, упућује ,,последњи позив председнику републике… да се не игра Санџаком …или ће бити ватре до врха”…

У одсуству реакције државе и покушајa надлежног министарства да исправи своје грешке, плашим се питања докле ће још да иде и с каквим захтевима да изађе амбициозни муфтија.

Увек нови примери верске и иних облика нетолеранције изражених у стручним коментарима, публикацијама или потезима претежно из верских средина, али и актима органа власти, остављају утисак као да у овом нашем вишенационалном, мултирелигиозном, политички и иначе подељеном друштву, нема места уважавању различитости, поштовању за другачије мишљење или схватање одређених појава, понекад чак ни за логику.

И кад год се то питање постави, озбиљно, добронамерно, с интересом за његово разумевање, одговара се ,,аргументом”: А шта они (који, забога?) нама раде?!

Нетолеранција није наш изум нити специјалитет. Има га и у другим, демократски уређеним земљама, најчешће као дискриминација националних, верских, расних и других мањина, али као феномен са којом се та друштва мање-више успешно носе. Највеће чланице Европске уније имају озбиљне проблеме с имигрантима пореклом из бивших колонија или економске имиграције чије учешће у популацији иде до 10 одсто и улажу велике напоре у решавање проблема који проистичу из различитости које су имигранти донели са собом, уводе ограничења или забране, често, на ивици кршења људских права.

На том истом Западу постоје и другачији, иако невероватни, врло поучни случајеви верске и националне толеранције који би могли послужити за пример зараћеним бошњачким вођама у Санџаку.

Овогодишња традиционална коњска трка „Палио” на невеликом, кружном тргу у Сијени добила је неочекиван екуменски и споран заокрет. Победнику трке уручује се палио (у православљу – рипида) са ликом девице Марије и црно-белим штитом града. Овогодишњи палио по наруџбини градске управе урадио је Али Хасоун, муслиман, италијански држављанин пореклом из Либана. На врху свилене тканине исписан је, на арапском, текст 19. суре(поглавља) из Курана посвећен девици Марији, док се на једној страни круне налази исламски полумесец, а на другој Давидова звезда. Његов рад, према аутору, говори о духовности уопште и могућем сусрету три монотеистичке религије што нам дозвољава да надиђемо ограничења (?) наше сопствене вере.

Учесницима трке није сметао тако допуњен лик њихове заштитнице, док је сијенски надбискуп препознао лик Мадоне али очекује да убудуће буде унапред упознат са нацртом палија, што је касније заоштрио изјавом да су симболи три вере у круни проблематични, а навод из Курана повод за дебату. И из Ватикана је стигла забрињавајућа изјава, али на томе је, као и сама трка, завршено. Нема личних прозивања, омаловажавања, увреда или, не дај боже, оптужби за увреду Мадоне и свих католика и нарочито не захтева за милионску накнаду за душевни бол нанет њиховој светици.

Лекција из толеранције може се, ако се жели, наћи и у размишљањима Исмаила Серагелдина директора Александријске библиотеке. Оштар критичар окретања појединих муслимана ка нетолерантном, псеудорелигијском фанатизму, верује да снаге мржње и конфронтације могу бити савладане кроз образовање, науку и културу, те боље разумевање будућности. Он се, такође, залаже за право жена и слободу изражавања, позива муслимане да уче од исламских лидера из давне прошлости који су позивали на толеранцију и спремност да се уз уважавање саслуша друга страна. Наше је да закључимо да се тиме омогућује, олакшава боље разумевање и толеранција муслимана међусобно али и са припадницима других вероисповести и осећање потпунијег припадања у вишеверским и вишенационалним срединама које карактеришу и Србију.

члан Форума за међународне

односе Европског покрета у Србији