Слажем се са проф. Млађеном Ковачевићем да је „неморално ново задуживање у иностранству да бисмо сада лагодно трошили, а да отплату тих кредита пренесемо на будуће генерације”.

Које елементе свака привреда мора узимати у обзир када уђе у процес иностраног задуживања? Овде ћу навести само најважније: доспеће и годишње обавезе по врло различитим иностраним дуговима (камате и отплате); економски раст и годишње обавезе из дуга; структура постојећег и новог дуга; употреба дугова; ефекти употребе иностраног дуга (раст БДП-а, запослености, националне штедње, пораст извоза, производње, увоза, инвестиција). Допунски капитал из иностранства мора бити у функцији развоја привреде и основа за стварање домаће акумулације, а не текуће непроизводне потрошње.

Због притиска светске финансијске кризе треба се чувати нове омче дугова и неконтролисаног задуживања, посебно нерационалне употребе иностраног капитала. То је пут у готово колонијални статус, уз потпуну доминацију страног капитала и тоталну технолошку и развојну зависност. Може ли се овакав сценарио избећи? Може и мора. Зашто?

Отплате и камате из дуга готово у потпуности апсорбују сав прираст друштвеног производа. Постоји ли шанса у таквим односима за покретање развоја? Из којих средстава извршавати доспеле обавезе? Може ли се „истиснути” довољно домаће штедње или акумулације за инвестиције? По овом концепту, то је могуће само на основу новог задуживања, али и нових терета камата, за које ће привреда и друштво радити у целини. Тада је омча дугова толико затегнута да прети нагли пад животног стандарда и свих облика домаће потрошње.

За многе дугове добијен је повољан „грејс период”, који треба искористити за оживљавање инвестиција и развоја – да би се зајмови могли отплаћивати од прираста БДП-а. Шта ће се десити када доспеју дугови добијени са грејс периодом од три до пет година? Какве ће тада бити обавезе? Основно је, дакле, како се користе и какве ефекте у дохотку и акумулацији дају страна средства (да ли се користе за производњу и инвестиције или за попуну буџета и потрошњу). Одатле се може сагледати да ли привреда креће у претерану инозадуженост, несолвентност и дужничку кризу. „Омча дугова” се затеже већ када је раст дугова бржи од раста БДП-а, а када су обавезе из дуга веће од БДП-а тада се улази у дужничку и развојну кризу.

Уколико се жели сагледати стварно стање терета дуга, могућности отплате (сервисирања), новог задуживања, подстицања домаћих инвестиција и производње страним капиталом и сл. неопходно је пратити праву матрицу свих агрегата који одлучујуће делују на оптимални и максимални ниво међународне задужености једне државе, а да се не улети у дужничку кризу. Привреда Србије нема такву стратегију. Задуживање је више од стихије. Због тешкоћа у платном билансу, великих доспелих обавеза, неликвидности, огромног буџетског дефицита, потреба за инвестицијама, али и мале националне штедње – постоји стални притисак на узимање нових иностраних кредита. Следећа фаза је узимање нових кредита да би се сервисирали стари. Тада је дужнички круг затворен са привредом увученом у готово колонијални финансијски однос. При томе се често и не пита за услове кредита, ефекте, могућности враћања – важно је добити кредит од оних који их још дају.

Да ли је достигнута критичка тачка иностране задужености, како то констатује једна група наших економиста, и да ли привреда улази у фазу када држава, као синоним свих субјеката, неће бити у стању да уредно извршава доспеле обавезе? Да. Сви индикатори иностране задужености указују да се већ ушло у дужничку кризу и да прети инсолвентност државе. Трка за кредитима ће се наставити, уз све веће тешкоће у оживљавању економског раста. Другим речима, ми летимо у презадуженост.

професор економије и финансија