Леви и десни евроскептицизам

Јануар је протекао у свечаном и у рестауративном духу. Крсне славе и светосавски балови. На југу Србије руше се споменици и гробља, „Наши” се дигли, невладине се узбудиле, краља вратили. На згради Ректората освануо је графит „Срби и Хрвати браћа”, али је одмах прешаран и исписано је „Смрт усташама”. Говор мржње или патриотизма? Свака криза у нас обнавља сукобе између патриота и „поштених плаћеника”, а сукоби око мртвих још најбоље симболизују идентитетске сукобе између живих. Нису сваки, али поменути сукоби јесу непрогресивни. Ништа из њих корисно не настаје. Не јењава некрофилна идејна клима заробљена прошлошћу. Лажни сукоби око идентитета више од 20 година маргинализују левицу и питање преживљавања. Спонтано чине капитализам неупитним. А у Немачкој је криза неолиберализма подстакла конгресе интелектуалаца о комунизму. У Хамбургу се крајем прошле године појавио двотомни зборник „Идеје комунизма”. У центру су С. Жижек, А. Бадју и А. Негри. У нас о томе мук, осим код дела студената. Тамо се системски напада неолиберализам, у нас левица хода на прстима. Тамо се дебатује о алтернативама, у нас се бивши комунисти свађају око издаје нације и државе. Либерали намећу банкарско мишљење. „Ако евро пропадне, пропашће и Европа”. Неће. Није евро бит Европе. А шта је бит?

Пре одговора, треба мало демистификовати галаму која збуњује. Домаћи конзервативци се жале да у држави владају НВО, док НВО фирме тврде да у држави реч воде патриоти. Аутономаши се окрећу Бриселу, унитаристички конзервативци грде ЕУ. Стиче се утисак да доминира сукоб између еврофилних либерала и евроскептичних конзервативаца. И јесте тако. А зашто? Нема организоване левице. Наведена подела је дубља што је левица слабија. И обрнуто, „турбопатриоте” и „велеиздајнике” може измирити само опасност од јаке левице. Већ виђено у ДОС-у. Али, левица се споро буди јер се протест против социјалне беде још успешно преусмерава у протест против националне беде. И у Вуковару и у Прешеву. Додатну забуну ствара и то што и левица критикује Брисел, па се стиче утисак да је блиска десници. Никако, то су различите критике ЕУ. Левица критикује капитализам, десница мултикултурализам. Левица се противи вашингтонском империјализму као колонијалном израбљивању сиромашних, десница у њему види поробљавање нација. Десница тврди да нема више левице и деснице, постоје само патриоти и издајници. Левица каже не, све док год постоји израбљивање, горња подела је легитимна. Левица се противи религијском замагљивању неједнакости и истиче антифашизам, десница брани цркву и анти-антифашизам. Левица је за сарадњу са суседима, десница тражи Русију, и то православну. Левица је за критички, десница за слепи патриотизам. Првој је ближи Требињац Срђан Алексић, другој Аркан. Левица критикује све национализме укључујући и онај властите нације, десница све изузев властитог. Левица опомиње да сваки национализам нечујно прелази у шовинизам и фашизам, десница се љути и виче да је фашизам искуство других. Од истог приговора десница се брани оксиморонском кованицом о аутошовинизму издајника. И додаје, и ми патриоте смо против беде и против тајкуна. Можда и јесу, али није згорег сетити се како су уочи Хитлеровог освајања власти нацисти убеђивали своје сународнике комунисте: „Хајде да најпре заједно освојимо свет, а после тога ћемо опет сви заједно у социјалну револуцију”. Свака сличност са албанским, српским и хрватским социјалним патриотима је, наравно, случајна.

Зато левици не треба качити десничарски евроскептицизам. Левица није против културне него против неолибералне Европе. Није против нације, него против ауторитарног национализма. То што је хегемони говор о дужничкој кризи замаглио културне вредности Европе и свео је на банку не значи да нема и небанкарске културне Европе од Маркса до Брехта. Врх културе Европе јесте просветитељство са индивидуализмом и солидарношћу. Зато и неће почасти Константину Великом у Нишу помоћи Европи јер суштина Европе не лежи у завађеним оностраним световима хришћанских конфесија, нити у трезору богатих, него у размађијаној световној култури. Више Европе значи више културе. Али како, када у неолибералном буџету ЕУ од 133 милијарде евра култури припада мање од један одсто. Није се онда ни чудити што је и културни одговор тамјаном одимљеног српског јануара дефинитивно рестауративан.

Професор Филозофског факултета у Београду