Za nekoga ko „ne zna ništa o ’Slučaju službenika Aleksandra Tijanića’”, Mirjana Bobić-Mojsilović bi pokazala zavidnu natprirodnu sposobnost da pročita nešto što nikada ni u jednom mediju nije napisano, da se ne radi o očigledno naručenom tekstu koji bi trebalo da spase čast Aleksandra Tijanića koji je zapravo tužio knjigu i naslovnu stranu knjige, čiji je autor Predrag Koraksić Koraks. Pet sudskih postupaka i jedna krivična prijava koju je Tijanić pokrenuo PROTIV KNJIGE i KARIKATURE na naslovnoj strani, već godinama se svesno i namerno prikazuju kao lični sukob Aleksandra Tijanića i Biljane Kovačević-Vučo.

Pre svega, slučaj Tijanić protiv knjige „Slučaj službenika Aleksandra Tijanića”, nije nikada bio „njihova (privatna) stvar”, jer se radi o dve parnične tužbe (sa ukupnim zahtevom od 15.000.000 dinara naknade „za duševne patnje”), dve privatne krivične tužbe za klevetu i povredu autorskih prava, jednoj prijavi za privredni prestup i jednoj krivičnoj prijavi, koju je odbacio čovek koji je u trenutku podnošenja ovih tužbi bio generalni direktor Javnog preduzeća RTS, koga je postavilaVlada Srbije, a tokom trajanja svih navedenih postupaka postao je i generalni direktor javnog radio-difuznog servisa. Ukratko, radi se o tužbama visokog državnog funkcionera, praktično nesmenjivog, koji ne samo da obavlja jednu od najznačajnijih javnih funkcija, nego, što je i mnogo bitnije, ima veliku moć u svojim rukama, protiv knjige koja sadrži javne izjave koje je on davao tokom svoje raskošne višedecenijske karijere i koje mu se, očigledno, više ne sviđaju. Znači radi se o veoma javnoj stvari, a kad se radi o javnoj stvari javnost o njoj treba da bude i obaveštena ili tako što će prisustvovati suđenju ili tako što će mediji o toj javnoj stvari izveštavati na korektan način. Radi se o suđenju knjizi koja može imati dalekosežne posledice.

Samim tim ne radi se o jednom ročištu i procesu „građanina Tijanića protiv građanke Vučo”, kako podmeće Mirjana Bobić-Mojsilović, nego se radi o suđenju knjizi i naslovnoj strani te knjige na kojoj je karikatura sada generalnog direktora javnog radiodifuznog servisa Aleksandra Tijanića, koja mu se takođe ne sviđa. Tuženi u ovim postupcima su Komitet pravnika za ljudska prava, a okrivljena je Biljana Kovačević-Vučo, ali ne kao subjektivno odgovorna nego kao izdavač. Građanka Vučo, slabo da ima bilo kakve lične veze sa ovim postupcima osim kao osoba koja je po zakonu odgovorna kao izdavač.

Odgovorno tvrdim da ja nikada na suđenje nisam „povela svoju publiku”, nego su Komitet pravnika za ljudska prava i druge NVO, koje se bave zaštitom ljudskih prava, svaki put pozivali javnost da prisustvuje suđenju, jer se radi o suđenju knjizi koje u svakoj državi, pa bila ona i Srbija, treba da izazove veću pozornost javnosti i bude predmet monitoringa stručne javnosti kako se ne bi pretvorilo u političko i prostačko orgijanje, što je ono, nažalost, od samog početka i bilo.

I na kraju, meni je zaista potrebna podrška, tu je Mirjana Bobić apsolutno u pravu, ali nekako mi je promaklo da ta podrška zaista i postoji, bar u onoj meri koja bi pokazala da se ovde radi o suđenju knjizi, o povampirenju kažnjavanja delikta mišljenja od strane vlasti. Teza da mi je podrška potrebna „da bi zastrašili protivnika ili ga u najboljem slučaju izazvali da reaguje” zaista je bizarna, osim ako nije svesno plasirana kako bi se opravdaloTijanićevo permanentno divljanje tokom suđenja, vređanje svih koji mu nisu po volji i pretvaranje suđenja u događaj „sa visokim rizikom”.

Da, zaista je u pitanju princip, i u ime tog principa najmanje što bi čak i Mirjana Bobić-Mojsilović morala da učini jeste da osudi suđenje knjizi, osudi zloupotrebu moći i pokuša da razume da postoje žrtve jednog nakaradnog sistema čiji je jedan od najznačajnih eksponenata Aleksandar Tijanić, direktor javnog servisa RTS-a.

predsednica Komiteta za ljudska prava