За некога ко „не зна ништа о ’Случају службеника Александра Тијанића’”, Мирјана Бобић-Мојсиловић би показала завидну натприродну способност да прочита нешто што никада ни у једном медију није написано, да се не ради о очигледно нарученом тексту који би требало да спасе част Александра Тијанића који је заправо тужио књигу и насловну страну књиге, чији је аутор Предраг Кораксић Коракс. Пет судских поступака и једна кривична пријава коју је Тијанић покренуо ПРОТИВ КЊИГЕ и КАРИКАТУРЕ на насловној страни, већ годинама се свесно и намерно приказују као лични сукоб Александра Тијанића и Биљане Ковачевић-Вучо.

Пре свега, случај Тијанић против књиге „Случај службеника Александра Тијанића”, није никада био „њихова (приватна) ствар”, јер се ради о две парничне тужбе (са укупним захтевом од 15.000.000 динара накнаде „за душевне патње”), две приватне кривичне тужбе за клевету и повреду ауторских права, једној пријави за привредни преступ и једној кривичној пријави, коју је одбацио човек који је у тренутку подношења ових тужби био генерални директор Јавног предузећа РТС, кога је поставилаВлада Србије, а током трајања свих наведених поступака постао је и генерални директор јавног радио-дифузног сервиса. Укратко, ради се о тужбама високог државног функционера, практично несмењивог, који не само да обавља једну од најзначајнијих јавних функција, него, што је и много битније, има велику моћ у својим рукама, против књиге која садржи јавне изјаве које је он давао током своје раскошне вишедеценијске каријере и које му се, очигледно, више не свиђају. Значи ради се о веома јавној ствари, а кад се ради о јавној ствари јавност о њој треба да буде и обавештена или тако што ће присуствовати суђењу или тако што ће медији о тој јавној ствари извештавати на коректан начин. Ради се о суђењу књизи која може имати далекосежне последице.

Самим тим не ради се о једном рочишту и процесу „грађанина Тијанића против грађанке Вучо”, како подмеће Мирјана Бобић-Мојсиловић, него се ради о суђењу књизи и насловној страни те књиге на којој је карикатура сада генералног директора јавног радиодифузног сервиса Александра Тијанића, која му се такође не свиђа. Тужени у овим поступцима су Комитет правника за људска права, а окривљена је Биљана Ковачевић-Вучо, али не као субјективно одговорна него као издавач. Грађанка Вучо, слабо да има било какве личне везе са овим поступцима осим као особа која је по закону одговорна као издавач.

Одговорно тврдим да ја никада на суђење нисам „повела своју публику”, него су Комитет правника за људска права и друге НВО, које се баве заштитом људских права, сваки пут позивали јавност да присуствује суђењу, јер се ради о суђењу књизи које у свакој држави, па била она и Србија, треба да изазове већу позорност јавности и буде предмет мониторинга стручне јавности како се не би претворило у политичко и простачко оргијање, што је оно, нажалост, од самог почетка и било.

И на крају, мени је заиста потребна подршка, ту је Мирјана Бобић апсолутно у праву, али некако ми је промакло да та подршка заиста и постоји, бар у оној мери која би показала да се овде ради о суђењу књизи, о повампирењу кажњавања деликта мишљења од стране власти. Теза да ми је подршка потребна „да би застрашили противника или га у најбољем случају изазвали да реагује” заиста је бизарна, осим ако није свесно пласирана како би се оправдалоТијанићево перманентно дивљање током суђења, вређање свих који му нису по вољи и претварање суђења у догађај „са високим ризиком”.

Да, заиста је у питању принцип, и у име тог принципа најмање што би чак и Мирјана Бобић-Мојсиловић морала да учини јесте да осуди суђење књизи, осуди злоупотребу моћи и покуша да разуме да постоје жртве једног накарадног система чији је један од најзначајних експонената Александар Тијанић, директор јавног сервиса РТС-а.

председница Комитета за људска права