Макси квоте, a потребe?

Филозофски факултет у Београду ће ове године уписати 640 студената који ће бити финансирани из буџета и 70 који ће плаћати студије. Сличну праксу следе и: Економски факултет, који ће уписати укупно 570 буџетских и 780 самофинансирајућих студената и Правни факултет– уписује 600 студената које плаћа држава и 900 студената који се самофинансирају... Ово су неки примери уписних квота које нису пропорционалне захтевима тржишта рада. Шта то значи? Да завршетком студија и дипломирањем на факултетима млад човек у овом тренутку нема перспективу запошљавања.

Као што се можда претпоставља, студенти су жртве једног система који захтева све већи број високообразованих, и то само због агенде чији је циљ достизање образовног просека становништва ЕУ. С обзиром на то да статистичке књиге са пописа 2011. које се тичу образовне структуре становништва излазе тек у октобру, задовољићу се кратким освртом на стање из 2002. Према тадашњем попису, Србија је имала нешто више од шест одсто високообразованих, плус отприлике исто толико са вишим образовањем, Настојањем да достигнемо стандарде ЕУ (око 40 одсто високообразованих) урушићемо квалитет наставе у Србији која ионако није на завидном нивоу. У циљу достизања стандарда ЕУ, у овој земљи је у успону оснивање приватних факултета који даље деградирају студије. Процесом акредитације, дозволе за рад добили су и факултети сумњивог квалитета, који своју наставу неретко одржавају у фамозним истуреним одељењима, где се полаже лако и брзо. Када заврше студије, такви студенти се такође убрајају у факултетски образоване грађане који побољшавају национални образовни просек. Tако је бар на папиру.

Шта ће овом друштву 100 социолога из године у годину? Или 1.500 правника? На евиденцији Националне службе за запошљавање, у Београду на посао чека 97.000 људи. Најмање тражена занимања су: социолог, политиколог, историчар, историчар уметности, филозоф, археолог, хемијски техничар, сликар. Ни факултетска диплома правног и економског није се показала као добар избор, јер је у прошлој години, на нивоу Србије, било само 976 понуда за правнике, којих је око 4.500 на бироу,и свега 1.500 отворених места за економисте, иако их је незапослених осам хиљада.Другим речима, понуда послова је скоро пет пута мања од расположиве радне снаге.

Истовремено, квоте на факултетима остају исте. У оваквим случајевима, имамо суфицит људи који представљају неефикасно алоциран ресурс зато што не раде посао за који су се школовали. Нису оправдали новац који је друштвоу њих уложило (ако су се школовали на буџету). Имамо сада армију студената који нису мотивисани, професори не могу да посвете пажњу свима (за разлику од мастер студија на Филозофском факултету које сам похађао и које су биле организоване изненађујуће добро, претежно због мале групе студената), а да би велики број студената могли да оцене, професори са, на пример, ФПН укинули су семинарске радове.Људи завршавају факултете и не знају да пишу. Критеријуми су битно снижени.

Поменуо сам, мање-више три факултета са горућим проблемом студената који после дипломирања не могу да нађу посао. Проблем, међутим, није ограничен само на ове факултете. На тржишту имамо ивелики број незапослених лекара, али квоте на медицини остају непромењене. У једној болници у Србији доктор се преквалификовао у медицинског техничара како би радио неки посао.

Где видим решење? Свакако у смањењу уписних квота и јачању веза са привредом. Познато је да у примарни сектор, између осталог, спадају пољопривреда, у секундарни индустрија, у терцијарни трговина, квартарни медији и образовање.Где наша држава тражи шансу? У ком правцу желимо да се развијамо? Требало би урадити анализу потреба, која се према речима новог ректора БУ, не ради годинама, а уписне квоте су наслеђене ,,из претходних деценија”, што значи из социјалистичког периода!Од тада, као да се ништа није променило.

Друго, нека држава за сваки факултет одреди неку квоту.На пример, десет социолога годишње ће бити на буџету и њима ће држава гарантовати запослење после студија. Да ли ће се поред тих десет уписати још 300 студената –није ствар државе, она гарантује онолико колико њена привредна структура може да апсорбује. Поента је у следећем: неопходна је озбиљна, оштра и доследна промена уписне и образовне политике.Овако како је сада, факултети служе за производњу незапослених, сутра очајних, оних који ће отићи у иностранство. Колико је још најбољих стручњака потребно да оде из Србије да би се надлежни призвали памети? Да ли ће се ико, искрено, замислити над резултатима пописа становништва који је у земљи са невеликих 7,5 милиона становника у року од девет година исказао пад од 380.000?!

Социолог