Primedbe Dimitrija Boarova na moj članak „Brojevi se računaju” nimalo ne stoje. Nije sporno da zakoni protiv diskriminacije postoje u zemljama EU, ali je sporno ono što je napisano u povučenom predlogu zakona. Od nas se ne traži da donesemo tačno određen tekst, već zakon koji reguliše tu materiju i u skladu je sa našim Ustavom. Ovde je na delu medijska manipulacija, koja se sastoji u tvrdnji da izmene u predlogu zakona, kakve traže sve velike („tradicionalne”) verske zajednice u Srbiji, mogu ugroziti „beli šengen” i „evropski put” Srbije.To bi moglo biti tačno samo ako bi crkve zahtevale da se takav zakon uopšte ne donese. To jednostavno nije slučaj i dosta je neobično da kolega Boarov tu jasnu distinkciju ne uočava.

Drugo, ne bojim se ja snage „desetak NVO sa stotinak članova”, kako mi prebacuje D. Boarov, već snage medija koji im ciljano daju nesrazmeran prostor. U pitanju su televizije sa nacionalnom pokrivenošću, kao i brojni štampani mediji. Takođe, te NVO i ti mediji imaju veoma moćne finansijske i političke prijatelje, čija podrška u Srbiji uopšte nije za potcenjivanje. Ali medijska podrška i podrška moćnih krugova u demokratiji ne sme da bude presudna. Pogotovo ona ne sme da se „više računa” od mišljenja većine birača. A mislim da u ovom konkretnom slučaju, u kome se stiče utisak da se pod maskom borbe protiv diskriminacije želi prošvercovati propaganda jedne vrste seksualnog ponašanja, nema sumnje da je stvarno raspoloženje „običnog građanina” mnogo bliže gledištu tradicionalnih crkava nego stavovima „građanističkog” dela NVO sektora.

Treće, termin „građanizam”, kao oznaka za jednu ideološku poziciju, duže vreme se koristi u našoj nauci i publicistici. Skovao ga je pre više godina prof. Svetozar Stojanović. Taj termin odlično izražava krajnost suprotnu od nacionalizma i vrlo je koristan za razumevanje naše političke stvarnosti. Ako bi kolega Boarov pogledao noviju politikološku i sociološku produkciju u Srbiji, možda bi se i sam uverio koliko je taj termin u legitimnoj upotrebi, pa mi više ne bi pripisivao u zaslugu ono što mi svakako ne pripada („doprinos svetskoj političkoj terminologiji”).

Četvrto, realistički pristup koji zagovaram znači pokušaj da se tačno sagleda moć i uticaj aktera na našoj političkoj pozornici. I zaista, ko tu preteže – desetak političkih marginalaca, koji psuju i tuku se na ulicama Novog Sada, ili direktor samo jedne od pomenutih NVO, sa godišnjim budžetom od 1,1 milion evra (kako se sam jednom prilikom pohvalio), i otvorenim pristupom gotovo svim medijima, gotovo svim ambasadama i gotovo svim ministarskim kabinetima? Za mene je tu odgovor jasan. Kao i odgovor na pitanje da li je ta moć srazmerna stvarnoj snazi ideje koju zastupa i njenom uticaju među građanima Srbije.

I na kraju, kolega Boarov me optužuje da „želim da ućutkam” lidere pomenutih NVO. To je prosto netačno i ne sledi ni iz čega što sam napisao. Ali je, suprotno tome, potpuno tačno da i kolega Boarov nekako oseća veliku potrebu da se pridruži onima koji drže lekcije novom uredništvu „Politike” o tome šta i koga treba da nastavi da objavljuje. U tom smislu zaista i ja bih se mogao zapitati – ko tu koga zapravo želi da ućutka?

politički analitičar