Механички лавови

Успешно одшетана „Парада поноса” и негативан расплет саге око „Утиска недеље” коинцидирали су са одржавањем позоришног фестивала Битеф, те се можда и због тога могло учинити да у целом том колоплету има и много чега театралног. У најкраћем, упркос гласном уличном незадовољству десничара, прајд се, уз заштиту полиције, десио практично без иједног инцидента. С друге стране, оштра реакција јавности на могућност (фактичког) укидања „Утиска недеље” није спречила руководство Б92 да устраје у својој намери да у суштини угаси ову емисију.

У домаћим медијима обе ове вести су добиле дужну пажњу. Инострани медији, међутим, о „Паради поноса” опширно извештавају, док их „Утисак” углавном не интересује. У контексту прајда, знаковита је оцена Би-Би-Сија да је главни мотив за одржавање „Параде” „да се усрећи Брисел“. Има нечег ситничавог у оваквом „лоцирању“ мотива. Ако се целокупни концепт „придруживања“ Европској унији базира искључиво на формалном удовољавању овим или оним захтевима, каква је сврха оваквог потказивања, односно инсистирања на тврдњи да успешно одржавање „Параде” није плод искреног прихватања вредности различитости, него резултат пуке прагме? Уосталом, ако је пропитивање искрености Томислава Николића и Александра Вучића кад је реч о одбацивању Шешељеве идеологије из Брисела одбачено као неприкладно и анахроно, каквог смисла има анализирати због чега је прајд ове године могао да се одржи, а прошле, ето, није?

Теза о „Паради” као представи за Брисел подсећа на фамозну причу о „Потемкиновим селима“ или пак на приповетку „Механички лавови“ из Кишове књиге „Гробница за Бориса Давидовича“. Подсетимо, реч је о прози заснованој на истинитом догађају. Истакнути француски политичар Едуар Ерио гајио је симпатије према СССР-у, али је такође имао „извесне типично буржоаске сумње према тековинама револуције“. У том смислу су га нарочито узнемиравале вести о наметању атеизма и прогањању свештеника. Зато су му власти СССР-а током његове посете Кијеву приредиле праву малу представу. У цркви Свете Софије која је претворена у пивару, организује се лажна литургија где и свештеника и вернике за Ериоа заправо глуме припадници служби безбедности. По повратку у Француску, Ерио (који је, иначе, 1933. године проглашен почасним грађанином Великог Бечкерека) страствено тврди како се у СССР-у вера слободно исповеда, а за социјалистичку Украјину, у којој у то време хара глад, тврди да изгледа као „башта у пуном цвату“.

У депешама које су својим министарствима одаслали амбасадори што су у недељу под полицијском пратњом прошетали од Немањине до Старог двора хвали се тријумф правне државе. Није то, наравно, исти тип представе, нити су ово она времена, нити је Србија таква држава, али су ипак, без икакве ироније, у оба случаја главне улоге одиграли припадници служби безбедности. Без њих, у обе ситуације, не би било позитивне слике за јавност на Западу. А управо та позитивна слика, такође у оба примера, омогућава властима да у унутрашњој политици наставе да газе већ утабаном стазом.

Сваки иоле објективан посматрач Александру Вучићу мора да призна изузетну вештину у вођењу спољне политике. (Уосталом, то му признају и Жарко Пуховски или Јово Бакић, за које се никако не може рећи да су „режимски интелектуалци“.) Управо му резултати на том пољу шире маневарски простор да у унутрашњој политици може да ради практично шта жели, да готово у потпуности неутралише опозицију, односно да утиша скоро сваки инокосан глас у јавности. Потпуно је погрешна теза Весне Пешић (изнесена пре три дана на сајту „Пешчаника”) да „случај Оље Бећковић“ за Александра Вучића представља оно што је за Бориса Тадића био „случај Сретена Угричића“, наиме „почетак краја“. Нема Тадићев пораз никакве, али ама баш никакве, везе са сменом Сретена Угричића са места директора Народне библиотеке. Почетак Тадићевог краја је посета Ангеле Меркел Београду из августа 2011, односно њено смркнуто лице након њиховог „мучног састанка“. А све у вези с Угричићем је тек представа, и то лоша, са неуверљивим и бледим улогама, нарочито унутар табора Угричићевих „бранилаца“.

Једна је ствар бити против Александра Вучића, а посве друга потцењивати га. Он савршено добро зна да Путинова посета Београду једнако нервира Мајкла Кирбија и након што је „Парада поноса” одржана, као што би га нервирала и да „Параде” није било. Али такође да би му реторика била оштрија и грубља да „Параде” није било, као што зна и да му је важније шта нервира (или не нервира) Ангелу Меркел од онога шта нервира (или не нервира) Барака Обаму. У том смислу, и „случај Утисак недеље“ више занима Слободну Европу, неголи Дојче веле.

Вратимо се театру и Данилу Кишу. Помпезно најављивана инсценација „Гробнице за Бориса Давидовича“ у режији Ивице Буљана на Битефу показала се као потпуни мућак. Представа коју је режирао Александар Вучић, његови „Механички лавови“ такорећи, скоро целодневна амбијентална представа изведена на улицама Београда у недељу 28. септембра, показала се много ефектнијом. Побрала је одмах и нека међународна признања, а овдашњи менталитет, нарочито у последње време, уметничка дела углавном цени у сагласности са нивоом међународног одобравања. Оном ко има „Златну палму”, или неко слично признање, лако је бити равнодушан према пасквилама локалних медија. Ни политика, у овом смислу, није друкчија од уметности.

Писац и новинар