У односима Кијева и Москве година је још једанпут почела у знаку „мраза”, остваривањем претње руског „Гаспрома” да ће због неспоразума о вишој цени гаса – заврнути вентил. Као и прошли пут (2006), две стране не штеде речи оптужујући једна другу, али овога пута уз настојање Украјине да се мутни (бизнис-криминално-економски) спор скрене на терен политике.

Ствар може евентуално имати везе с олигарсима Украјине и Русије, чији су интереси тесно спрегнути унутар „РосУкрЕнерго” посредника у снабдевању регистрованог у Швајцарској. А много мање или никако с тобожњим намерама Кремља да кажњава Украјину и Јушченка.

Један од сувласника тог конгломерат-паразитаје Дмитро Фирташ, члан интересног тријумвирата украјинских новобогаташа (Фирташ, Бојко, Љовочкин) с претензијом да контролишу украјинску политику. Бојко и Љовочкин помогли су, на пример, да се спречи коалиција Јулије Тимошенко и „умерењака” Јануковичеве Партије региона. Октобра 2008, Тимошенко и Владимир Путин сложили су седа се из руско-украјинске трговине гасом уклоне „посредници”. Сматра се да је то израз настојања обе стране да се Украјина ослободи загрљаја „РосУкрЕнерга”.

Оно што је у поновљеној епизоди с гасомновост тиче се, међутим, Европе погођене последицама овог спора.Ове године ЕУ је одолела инерцији брзог оптуживања Руса и уместо да већ унапред „зна ко је крив” понудила је Москви да на границу Русије и Украјине дођу њени – посматрачи. Кремљ је прихватио. Буде ли се обистинило, то ће бити први пут у историји да нека споља послата мисија не надгледа рат и бојиште, трупе и оружје него цеви и стање гасних вентила. Дакле, мир Европе је и гас. То је, ваљда, то ново доба, које се овим наговештава.

Својевремено, говорећи због чега је Русији место у Групи осам, Путин је рекао – због енергије. Силама које диктирају светски раст потребно је стабилно и поуздано снабдевање енергијом. Без криза у снабдевању. Без уцена и без неочекиваних поскупљења!

Путин је уложио труд и уверио је саговорнике у основаност руског аргумента. Његове речи су у том смислу нека залога.Ненаписани „пакт”(енергија у замену за инвестиције Европе у руски развој) обавезује. Могућно је да је то у вези са пристанком Москве на долазак „посматрача”. Магистралом кроз Украјину пропушта се четвртина укупне потрошње гаса Европске уније. Другим речима, Европи је куповање руског гаса нешто више од трговине. Ускратити сваки четврти кубик у снабдевању је полуратно стање. То није само једним делом Европљанима охладити радијаторе. То је и делимично зауставити индустрију... И створити широк осећај небезбедности.

У Женеви постоји Центар за енергетску одбрану, а при НАТО-у однедавно функционише и Форум енергетске безбедности. Дакле, није више необично наилазити на називе и тела из надлежности ресора војних (да се на каже баш ратних) у, до јуче, углавном само економском сектору.

У Риги, сенатор САД Ричард Лугар заложио се (2007) за преиначење познатог члана 5. уговора о Северноатлантском савезу. Желео је да се параграфом о обавези заједничке одбране обухвати и случај уцењивања ускраћеном енергијом. По Лугаровом мишљењу„енергетски ембарго против једне земље чланице”требало би „сматрати нападом на савез”.

„У предстојећим деценијама, највероватнији извор оружаних конфликата у европском театру и околним регионима биће недостајућа енергија и манипулација”, рекао је сенатор. „Било би неодговорно да НАТО одбије да се укључи у енергетску безбедност, када је сасвим јасно да радна места, здравље и безбедност наших данашњих економија и друштава зависе од довољности и правовремене расположивости различитих енергетских извора”, цитиран је.

Поменути члан остао је какав је и био, неизмењен. Али карактеристичан је аргумент у лобирању, јер указује шта све може подразумевати снабдевање или пак ускраћена испорука енергије.

Русија, рекло би се, разуме ову разложну узнемиреност Европљана ризиком новостворене ситуације. Уколико је тачно, могло би бити драгоцено. А посматрачи ће, грубо речено, утврдити ко у украјинско-руском спору лаже.