Генерације српских ђака, пре и после Првог светског рата, враћале су се из далеког света с дипломама и манирима који су, с пуно поштовања, означавани као знак њихове припадности ,,бечкој” или ,,француској” школи. Захваљујући општој тежњи друштва за еманципацијом, ти људи су наметали европска правила понашања као норму којој се тежило не само у академској средини већ и у свим образованијим слојевима тадашњег друштва. Мада претежно политичким, а делимично и биолошким законима проређени након социјалистичке револуције, они су својим стручним и моралним ауторитетом учинили да се, бар на (тада једином) универзитету, одржи какав-такав ред. Израз тог утицаја су и настојања њихових млађих сарадника да их у опхођењу опонашају, па се за оне који то незграпно чине говорило да су завршили ,,бечку школу, мокролушки смер”.

Регресија до које је временом дошло није обухватила само манире већ и одустајање од основних етичких начела у струци и науци. Некада свето правило да се поштују приоритети, тј. да се цитирају претходни резултати ,,господе колега”, сада се све чешће замењује напором да се ранији туђи доприноси сакрију, а своји текстови прикажу као пионирски.

Наша популација универзитетских наставника некритично је умножена, а сваки професор има право, а некада и обавезу да студентима понуди свој уџбеник. Јасно је да многи немају ни знања, ни талента, а изненађујуће често ни потребну дозу писмености за такав подухват. Проблем је уочен још у ,,великој” Југославији, па су улагани напори да писању приступају групе најкомпетентнијих стручњака из целе земље. Многи такви пројекти остали су у фази планирања због међусобно сукобљених интереса, а један од ретких резултата тих напора био је општејугословенски уџбеник под симболичним насловом ,,Породиљство”.

Питање је зашто се поједини професори брукају лошим књигама и тиме срозавају своју иначе ничим неоправдану репутацију. Несумњиво, некима недостаје увид у сопствена ограничења. Постоје и профитабилни разлози, који се препознају по професоровом напору да из одговора студента на испиту наслути да ли је овај купио последње издање његовог уџбеника. То издање се од претходног, осим што, као ,,допуњено и измењено”, доноси хонорар, разликује само у неколико зачкољица чије механичко меморисање је антипод науци и стварном знању. Ту је и неразуман захтев појединих високошколских установа да је услов за промоцију написан уџбеник, што је за неке кандидате једнако захтеву да испуне олимпијску норму. Додајмо томе и људску сујету.

Резултат су многи тешко разумљиви уџбеници, пуни нелогичности и контрадикторних тврдњи, што је последица обимне крађе туђих текстова, па на спојевима (,,пачворку”), кад се комбинују пасуси из различитих извора, оно мало сопствених речи доведе до потпуне збрке. Појава је тако масовна да је се аутори чак и не стиде. Неки од њих јавно тврде да ,,не може свако да буде оригиналан, а уџбеници морају да се пишу”, па су, у једном случају, себи унапред дато ,,право на крађу” покушали да оправдају захтевом познатом страном научнику да ,,користе” његов уџбеник. Запањени човек је о инциденту журно обавестио свог оксфордског издавача, међународну научну организацију која је спонзорисала књигу, као и свог београдског колегу са којим је уредио њено издање на српском језику. Пример зорно илуструје дубину појмовног и моралног јаза између нас и неких других земаља.

Када се, пре неколико година, појавио универзитетски уџбеник с много недопустивих стручних грешака, а уз друге етичке прекршаје оптерећен и јаким утицајем ,,ресавске школе”, уследила је књига о књизи, тј. монографија у којој су систематски и аргументовано побројане све његове слабости. Тај критички осврт су с одобравањем дочекали млади стручњаци који су из њега морали да уче, као белодан доказ да проблем није у њиховој способности схватања, а на једном факултету у Србији чак је дељен шефовима катедри као пример како се не сме писати. Аутори оспореног уџбеника су, међутим, ове замерке доживели као непријатељски акт а слично су реаговали и рецензенти, па и цео матични факултет, уз неизбежно питање: ,,Зашто баш ми?”

Преписивање је код нас толико пустило корење да покретање те теме задире у саме основе система јер не отвара само дилему да ли баш свако мора да пише књиге већ и да ли свако мора да постане професор (тренутно је на том путу највећа препрека избор за асистента-приправника).

професор универзитета