На Андрићев венац по аманет

За разлику од појединих држава западног Балкана које су бојкотовале инаугурацију председника Николића, турски министар спољних послова Ахмет Давутоглу одлучио се за долазак, чиме је још једном показао не само озбиљност турске дипломатије, већ и у целом свету препознатљиву турску спремност да и са „несимпатичним” председницима одржава контакте.

Поред тога што владајућа турска Партија правде и развоја, у настанку Српске напредне странке то јест дистанцирању њених првака од СРС-а, препознаје своје прве кораке начињене средином деведесетих година формирањем реформског крила унутар исламистичке Партије благостања, ипак, треба рећи да она у успостављању веза с новом српском влашћу пре свега води рачуна о турским националним интересима и очувању постигнутог утицаја на прилике у Србији и региону. Ово, наиме, не значи ништа друго него да су турски званичници и те како спремни да зажмуре на Николићево негирање геноцида у Сребреници и радикалску прошлост уколико се Србија определи за континуитет политике према Турској.

Након што је с признањем Косова 2008. најавила проширивање фокуса интересовања на регион Балкана, Турска је нарочито у односима с Београдом успела да оствари велике успехе. Колико је Београд, како у жељи да покаже своје ново, европско лице, тако и због чињенице да пут до ЕУ не води само преко Брисела и Вашингтона, већ и преко задовољавања спољнополитичких апетита Турске – изашао у сусрет Анкари, види се на неколико примера. Најпре, на заобилажењу Бањалуке приликом усвајања резолуције о Сребреници и Истанбулске декларације, затим на позивању турског Директората за верска питања да посредује у проналажењу обострано прихватљивог решења за „зараћене” исламске заједнице у Србији, као и отварању представништва Турске агенције за сарадњу и координацију у Београду.

Упозорења да се иза олако изречених турских тврдњи о Србији као стратешком партнеру налази и не толико скривена амбиција Анкаре да преко држава и региона у којима муслимани представљају доминантни део популације, или барем значајну мањину, формира своју сферу утицаја на простору целог полуострва, чини се нису озбиљно схваћена у претходној влади. Оправданост оваквих сумњи, међутим, често потврђују сами турски званичници. И то, како изјавама попут оне Ердоганове о Босни коју му је Алија Изетбеговић оставио у аманет, тако и форсирањем појединих, очигледно не само економских инвестиција. Управо велики интерес Турске за осавремењивање саобраћајне инфраструктуре у областима и државама као што су КиМ, Рашка, Албанија, БиХ то јест дуж правца који министар Давутоглу у књизи „Стратегијска дубина” назива „геополитичком и геокултурном жилом куцавицом Турске на Балкану”, то показује.

Уз наставак настојања да се редефинишу статуси Рашке и Републике Српске, коју је Давутоглу у својој књизи означио као „резултат српске политике етничког чишћења” и „привремено решење”, власти у Београду ће се вероватно суочити и са постепеним повећањем турског војног присуства у региону. Учешће турских авиона у обезбеђивању коридора Крит–Бенгази током напада на Либију и претње Сирији наговештавају да је премијер Ердоган онемоћалим генералима, уместо њихове некада пресудне улоге у детерминисању унутрашње и спољне политике, очигледно наменио искључиво помоћну „спољнополитичку” улогу.

Другим речима, етнички нестабилна Македонија и КиМ, на коме је Турска војно присутна још од 1999, представљају савршене полигоне за усавршавање турских „миротворачких” способности, а на коначну одлуку о овоме, као и на турско преузимање базе Бондстил, утицаће и исход евентуалне турске авантуре у Сирији. У сваком случају, најављени долазак новог амбасадора Мехмеда Кемала Бозаја, који је због некадашњег службовања у Словенији и БиХ, више него добро упознат с овдашњом ситуацијом, добра је прилика за Београд да сазна суштину Изетбеговићевог аманета. Па и да разјасни са Анкаром да ли, поред овог, постоји још неки аманет на који се званична Турска може у будућности позвати.

Аутор је магистрирао на Институту друштвених наука Универзитета у Анкари