ТВ дуели су чудо. Инсценирају свађу, зајапуре гледаоце, а мало вајде од њих. Скоро смо гледали ТВ дуел Додик-Јовановић, а потом, врхунац медијског апсурда, дуел о истом дуелу Бисерко–Антонић. Све је већ виђено – јалова инфлација медијских полемика. Нема алтернативе. Зашто јавне дебате не рађају нову визију него у њима уредници само режирају арену вербалних гладијатора? Зашто је на изглед све речено, па опет ништа?

Томе има више разлога. Мање је важно то што се позивају углавном исти политички аналитичари, па се мало тога може променити чак и онда када се све може рећи. Ствара се галама, али медијски дискретно контролисана. И политичка реторика је шаблонска.

Али важније од ТВ културе је питање зашто хегемони језик данас не може да артикулише алтернативну визију стварности? Зато што јавни опоненти говоре истоветном политички коректном реториком. Добро је то што се језик саображава променама у друштву, али не ваља када гуши алтернативно изражавање.

У ком смислу је текући политички језик насилан? Нпр. све што је отворено склоно левици важи за остатак анахроне прошлости. Све је то црвено блато и земљорадничка задруга. Императив ,,богатите се” више никога не узбуђује зато што су безалтернативни појмови, који су некада били синоним израбљивања, данас нашминкани и постали синоними напретка: демократски капитализам, врли предузетници, лидери профитабилности, тржишна слобода и сл. Изумрли су самоуправа, интернационализам, братство, солидарност и непосредни произвођачи.

Али није ни свака нова реторика у тренду. Ако желите да будете медијски проходни морате нашминкати реторику. Како? На почетку морате подвући да сте за демократију, плурализам и против сваког тоталитаризма. Затим, да бисте ојачали властити морални капитал, није лоше додати да сте исто говорили и у вуненим временима.

Или, ако то баш нико не памти, онда додати да сте увек бар мислили демократски и били „унутрашњи дисидент”. Ако се ипак неко присети да сте били у СКЈ онда и ову незгодну прошлост ваља нашминкати: „Припадао сам либералној струји у партији”. Тек када се на идентитет и на властиту прошлост нанесе поменута шминка, реторика постаје проходна. Само је нашминкани говорник квалификован за дебату о томе ко је већа жртва, већи демократа и већи патриота. Најбоље шминкернице су партије. Сличне камуфлажне реторике било је и у СКЈ.

На састанцима су говорници најпре морали да издекламују обавезне комунистичке фразе, затим да се позову на друга Тита и тек на крају да увијено кажу нешто критично. Кажу да је то пролазило, али да је вазда сумњичави Тито и у најдубљој старости прозирао овај маневар.

Како данас деконструисати хегемони стерилни друштвено коректни камелеонски дискурс? Лепо. За почетак одбацити помодни демократски и патриотски шминкерај. Затим се лишити угодног самоописа првоборца, дисидента и жртве.

Признати, преспавао сам и Газиместан 1989. и 5. октобар 2000. Не напуштати сумње које су изван тренда: у добри капитализам и у демократски национализам. Деконструисати трикове неолиберализма који скривају експлоатацију и разне покушаје неолиберала да приватизацијама лече зла која извиру из приватне својине. Речју, треба бити ничији и не претерано скрушен пред снагом божје речи. Залагати се за критички, а не за слепи патриотизам, за конкретни антифашизам, а не за апстрактни антитоталитаризам. Не веровати много национално будним теразијским косовским родољупцима ни аутономашким еврокоректним бранитељима мањина. За питање свих питања узимати социјално, а потом национално и демократско. У сиромаштву нема демократије.

И наравно, не обазирати се на то што је описани неумивени и ненашминкани идентитет неподобан за ЕУ, за САНУ и за ВАНУ. Ако и јесте мало утопијски, мало анархоидан и никада коректан, нека га. Истинске алтернативе нема без алтернативног идентитета и без алтернативног језика.

Професор Филозофског факултета БУ