Познати амерички аутор бројних студија о организованом криминалу Абадинскиистиче примере тзв. барона-пљачкаша, као историјских предака организованог криминала у САД, међу које сврстава и неколико „успешних пословних људи”:

Џон Џејкоб Астор (1763–1848), дошао је из Немачке „без пенија у џепу”, а постао је најбогатији човек своје епохе у Америци. Трговао је са Индијанцима, којима је продавао алкохолна пића, при том их систематски варао, служећи се често и насиљем. Корумпирајући владине службенике постао је монополиста у области трговине кожом и врло брзо стекао огромно богатство.

Корнелијус Вандербилт (1794–1877), потомак је мале фармерске породице из једног места које је данас део Њујорка. Прву зараду остварује бавећи се превозом робе бродовима. Врло брзо је стекао велико богатство тако што је служећи се корупцијом остварио транспортни монопол, прво у Никарагви, а касније и у другим земљама средње и Латинске Америке, али и у неким европским државама. Као и многи други успешни „бизнисмени”, Вандербилт је био и велики ратни профитер, који је створио читаво богатство тргујући оружјем током америчког грађанског рата.

Лиланд Станфорд је према неким ауторима, био „један од највећих давалаца мита и лопова свог времена”, а свој „најгенијалнији” пословни потез одиграо је као гувернер, укључењем у послове „Централно-пацифичке железнице”. Тада је зарадио огромно богатство.

Џон Д. Рокфелер енормно се обогатио тако што је, користећи легална, али и нелегална средства, успео да стекне монопол у производњи и промету нафтом у САД, па је 1890. године контролисао око 90 одсто производње нафте у тој великој држави, што му је обезбеђивало огроман профит.

Ј. Пирпонт Морган своје богатство стекао је као ратни профитер током америчког грађанског рата. Познат је по томе што је унионистичкој армији продавао дефектне карабине. Касније се укључио у борбу за транспортне монополе и уносне берзанске послове.

Има ли неке сличности између историјских примера претеча организованог криминала у САД и тог облика криминала у Србији ? Свакако да има. Довољно је поменути грађански рат у нашем окружењу и вишегодишњи економски ембарго. Као „шлаг на торти”, ту су транзиција и приватизација. Давно је речено да „иза сваког великог богатства, стоји велики злочин”. То, додуше, ипак не мора увек бити случај, али често јесте. У условима какве-такве демократије и тржишне економије, пре или касније, мора се појавити и организовани криминал. Kада једном настане, он се никада не може потпуно елиминисати, а правне државе настоје да га „држе под контролом”, тако да организоване криминалне групе никада не буду јаче од саме државе.

Онај ко обећава потпуно уништење организованог криминала или не зна о чему говори или свесно изговара неистину. У свим савременим и демократским државама постоје неки облици таквог криминала, а државе иако свесне да је његово потпуно елиминисање „немогућа мисија”, настоје да га деловањем полиције и правосуђа сведу на најмању могућу меру. Од посебне је важности да криминална политика не буде мрежа у коју се хватају „мале рибе”, а кроз коју пролазе „велике рибе”.

Ради ефикаснијег сузбијања организованог криминала, у правне системе уводи се низ посебних могућности за откривање и доказивање кривичних дела те врсте. С обзиром на уобичајени „доказни дефицит”, који је карактеристичан за организовани криминал, „закон ћутања” који важи за припаднике организованих криминалних група, претње сведоцима, виши степен „заборавности” сведока, коруптивно деловање и велику економску моћ организованих криминалних група, те њихову спремност да без оклевања примене насиље и физички елиминишу оне који их угрожавају, од посебног је значаја коришћење одређених специјалних истражних техника, као што су тајни аудио и видео-надзор, ангажовање прикривених иследника и сл. Такве посебне доказне радње често су ефикасније од оних класичних, али њихова примена мора бити опрезна и селективна. С једне стране, оне су веома скупе, а ако се сувише широко користе постају и недовољно ефикасне. С друге стране, претерана примена таквих могућности била би веома опасна по људска права и слободе, јер би се онда поставило познато питање „ко ће нас чувати од чувара”.

професор Правног факултетаУниверзитета у Београду