U listu „Politika” 20. januara 2010. godine objavljen je Uvodnik, koji je potpisao Miša Brkić, urednik Ekonomske rubrike. Uvodničar se bavi pozadinom štrajka zaposlenih u Elektroprivredi Srbije i tvrdi da je štrajk  „politički motivisan”.  U te ocene ne ulazimo, to je pravo autora. Ali autor nema pravo koje je sebi dao –  da iznosi netačne podatke i da obmanjuje javnost.

A to je učinio navodeći cene struje. On tvrdi da se 2008. godine kilovat-sat u regionu prodavao za više od 80 evrocenti, a da ga je EPS prodavao za oko 43 evrocenta. To nikada nije bilo i nadamo se da neće biti. Kilovat-sat je koštao oko osam evrocenti, deset puta manje, a EPS je imao deset puta manju prosečnu prodajnu cenu od one koju je naveo autor.

Analizirajući problem autor, koji očito ima problem sa mernim jedinicama, tvrdi da je sa globalnom krizom došlo do najvećeg pada cene struje u istoriji i da je struja „sa preko pomenutih 80 evrocenti za kilovat-čas u septembru 2008. pala na oko 40 evrocenti u martu 2009”. Kako sada ima viškova struje, autor nam objašnjava da se danas u regionu „kilovat-čas može kupiti po 41,5 evrocenti”. Vrhunac je sledeća tvrdnja:  „EPS je tako svoju cenu od 55 evrocenti po kilovat-času povećao na 60,5 evrocenti”.

Da je na jednom mestu u tekstu autor pobrkao merne jedinice i cene, da se kaže da je slučajno. Ali on u celom tekstu tvrdi da cena kilovat-sata, bilo na slobodnom tržištu, bilo u Srbiji dostiže 40, 50 ili 80 evrocenti. Reč je o cenama koje su deset puta manje. U Srbiji kilovat-čas ne košta 40 ili 50 evrocenti, već četiri ili pet evrocenti. Dakle, reč je o nepoznavanju materije i brkanju cena za megavat-sat i za kilovat-sat.

Istina je samo da je sada prosečna cena kilovat-sata koji prodaje EPS 5,3 evrocenta (za privredu) i 4,8 evrocenta  (za domaćinstva). Ako struja poskupi za 10 odsto  (u proseku), prosečna cena za privredu biće 5,8, a za domaćinstva 5,3 evrocenta.

Posebna priča je što iz namere ili nepoznavanja autor poredi cene kilovat-sati na niskom naponu i na visokom naponu, odnosno cene sa berzi i kod krajnjih kupaca. On treba da zna, ako već deli savete, da kilovat-sat koji se kupi na berzi u Lajpcigu ili u elektrani u Mađarskoj, ne može da stigne do kupca u Srbiji po istoj ceni po kojoj je kupljen. Namerno se zaboravlja činjenica da prenos tog kilovat-sata košta i da kupac plaća taj prenos kroz elektroenergetske sisteme. Košta i distribucija kilovat-sata kroz distributivnu mrežu. Obe naknade, i za visoki i za niski prenos, utvrdila je Agencija za energetiku Republike Srbije,  ne EPS,  niti trgovci strujom.

Taj trošak se dodaje na tu nabavnu cenu koju pominje autor. Cena kilovat-sata za krajnjeg kupca ne može da bude ista kao što je na slobodnom tržištu. Otud valjda kilovat-sat za domaćinstva u okolnim zemljama ne košta na primer, četiri centa, koje pominje autor, već 15 centi (Mađarska) ili gotovo deset centi (Rumunija). Zašto tamo kilovat-sat ne košta kao na berzama? Da bi opravdao tezu da struja u Srbiji ne treba da poskupi, da treba da ostane najjeftinija u svetu?

Autor se pita – zašto Srbija ne uvozi struju iz Mađarske, Rumunije i Bugarske, gde je struja 30 odsto jeftinija? Ili, drugim rečima, zašto Srbija ne zatvara svoje elektrane i uvozi struju? Pa, zato što je kilovat-sat koji se proizvede u Srbiji, koja ima i hidroelektrane i termoelektrane, jeftiniji od te struje koju nudi, zato što ta uvozna struja uz sve pomenute troškove ne može da bude jeftinija od struje koju prodaje EPS (prenosni trošak, distributivni...). Takva nabavka nije moguća jer EPS poštuje Zakon o javnim nabavkama, raspisuje tendere, a na tenderima se ne pojavljuju proizvođači struje već trgovci koji imaju mogućnost da tamo napolju od proizvođača kupe električnu energiju... To autor sigurno zna, pa je zato i zagovornik rešenja da Srbija postane uvoznik struje. Samo još nije napisao preko koga da EPS kupuje tu struju.

direktor za odnose s javnošću Elektroprivrede Srbije