Свако се сматра невиним док се супротно не утврди правноснажном одлуком суда. Ова важна уставна гаранција прописана је и у Законику о кривичном поступку, чија су правила омогућавала да се припадник организоване криминалне групе под одређеним условима саслуша као сведок сарадник, те да му се затим, ако „кооперативно“ сведочи, „опросте“ кривична дела која је учинио.

Не само да би сведок сарадник остао невин човек, као и било ко други ко није осуђиван, већ оштећени његовим кривичним делом не би имао могућност да оствари било какву накнаду штете. Ово се оправдано критиковало као исувише благонаклоно према сведоцима сарадницима, који у већини других законодавстава нису могли да рачунају на такве могућности. Немачка је само у ограниченом временском периоду и повезано са сузбијањем тероризма, познавала тзв. крунске сведоке, али се њима казна могла једино ублажавати, а није било могуће да буду потпуно аболирани. У Италији се у односу на „сараднике правосуђа“, познате мафијашке покајнике фигуративно означене као „пентити“, казна једино може ублажити за трећину или половину.

Последњим изменама и допунама Законика о кривичном поступку прописано је да се сведок сарадник који је сведочењем испунио своје обавезе, оглашава кривим за кривично дело које је учинио, те му се изриче минимална казна која је за то дело предвиђена. Онда се та казна умањује за пола, с тим да не може бити мања од 30 дана затвора. Сведок сарадник може бити и потпуно ослобођен од казне. И на овај се начин сведок сарадник значајно привилегује, а нарочито када је казне потпуно ослобођен, али се он ипак оглашава кривим, што је важно из начелних разлога. Након правноснажности такве пресуде, он више није невин, већ је обрнуто, учинилац кривичног дела. То онда производи и друге реперкусије, попут могућности оштећеног да оствари свој имовинскоправни захтев. Држава од таквог осуђеног може одузети корист коју је стекао кривичним делом.

Да су оваква правила раније постојала, питање је да ли би многи од некадашњих и актуелних сведока сарадника имали мотив да се појаве у кривичном поступку. Савремени органи кривичног гоњења, којима на располагању стоје бројне могућности прибављања материјалних доказа, морају у све у мањој мери да се ослањају на исказе као „крунске“ доказе. Нарочито нису „краљевски докази“ они искази којима се „спасава сопствена кожа“. Сведоци сарадници који су такав статус стекли у време важења ранијих законских правила не морају да стрепе – за њих као нека врста „стечених права“ важе та ранија правила.

Пажњу јавности изазвала је вест да је један бивши сведок сарадник свој новац уложио у стицање дела власништва једног приватног универзитета. Пљуштали су згражавајући коментари. Овде се вреди опет подсетити претпоставке невиности. Она је у овом случају остала необорена. Да ли ће неко ко није правноснажно осуђен свој новац улагати у асфалтирање путева, у неку другу профитну делатност, па и у високошколско образовање, то је у нашој држави, за сада, ствар само његовог избора и осећаја где ће стећи већу добит. Неки сада вероватно гунђају, јер реч новац, није праћена и неким додатним сочним објашњењем, попут „крваво стечен“ или, макар, „незаконит“. То никако не би било могуће, јер је сведок сарадник у односу на којег није донета осуђујућа пресуда, правно посматрано, невин. А када је реч о високом школству, па држава је ту у односу на неке приватне универзитете, очигледно још много раније, прво „гледала кроз прсте“, а затим, доследно зажмурила на оба ока. Није толико ни битно ко је власник таквих факултета и универзитета, већ је важније ко тамо и како студира. С обзиром на „цену знања“ које се стиче у неким „храмовима науке“, ради се о деци „солвентних“ родитеља, међу којим су свакако и потомци нових транзиционих богаташа, можда баш оних који су богатство стекли и задржали захваљујући „недостатку доказа“.

професор Правног факултета БУ