Нотари – европска идеја, балканска правила

Неретко медији и личности које имају утицај на јавност, домаћој публици сугеришу непотпуне и нетачне чињенице или чак погрешне закључке поводом тачних чињеница. Један од свежијих примера те појаве су јавни бележници (нотари) и разлози који су изношени у прилог ове професије и против ње. За шест седмица жустрих расправа о јавном бележништву у Србији могла се чути бујица одобравања и оспоравања нотаријата, али и много тога што je нетачно или је само делимично тачно. Често се говорило и понављало да нотарски систем, безмало, има цела Европа и да су правила на којима се заснива нотарски систем у Србији веома слична европским правилима за нотаре.

Тачно је да велики број земаља у Европи има јавно бележништво. Када нам је Европа већ била узор за увођење јавних бележника, изненађује што јавно бележништво у Србији није устројено као у земљама у којима је то старо занимање. Модерни нотаријат настаје у Француској доношењем једног закона далеке 1803. године и у Француској као и у Србији постоји ограничење броја нотара (нумерус клаузус). Ипак, постоји једна не тако мала разлика. Законом о јавном бележништву предвиђено је да се на 25.000 становника именује један бележник (по правилу један на 20.000 у Босни и Словенији, један на 15.000 у Црној Гори), док у Француској на отприлике 6.700 становника иде један нотар. То значи да је професија јавног бележника четири пута доступнија у Француској, него што ће то бити у Србији и то када се попуне сва предвиђена нотарска места.

Иначе, ограничење броја нотара (нумерус клаузус) већ је дуже време разлог озбиљних спорења у Европској унији. У вези с тим, Европска комисија је 2004. године преломила и препоручила чланицама либерализацију ове професије. Неке чланице ЕУ, попут Холандије, кренуле су тим путем. Холандија је 1999. године укинула ограничење у погледу броја нотара у држави и након тога ништа страшно се није десило. Србија није Холандија и вероватно је прерано да се укине ограничење броја нотара, али свакако има разлога да се драстично повећа њихов број и тако ова професија учини доступнијом и грађанима и онима који би да се баве тим позивом.

Постоји и једна друга разлика. У Француској од суме коју клијент плати нотару 80 одсто се уплаћује у државни буџет, 10 одсто нотар уплаћује различитим институцијама и за трошкове (превоз, копирање) и свега 10 процената од укупне суме задржава за себе као награду. У Србији нотари не плаћају накнаду за коришћење јавних овлашћења држави. Изузев пореза, нотари не плаћају ништа друго. Ако се у скупој Француској, где их је много више, нотаријат исплати, зашто је у Србији предвиђен тако мали број нотара,а они ослобођени обавезе да један део прихода уплаћују држави као накнаду за коришћење јавних овлашћења? Из ког разлога се осиромашена држава одриче буџетских прихода од наплате такси и то без икакве накнаде преноси нотарима? Колико, све то измиче логици схватио сам када сам једном познанику објашњавао да се нотарима поверавају јавна овлашћења државе и да за то није предвиђена посебна надокнада, а он ми је онако шеретски одговорио да то није лоше. Због чега, питао сам? „Надам се да ће и мени као саобраћајном полицајцу држава једног дана да повери неколико семафора да наплаћујем прекршајне казне”, рече мој познаник.

Познајем неке до именованих нотара. То су пристојни људи без имало амбиције да имају непристојно високе зараде у сиромашној Србији. Многи од њих определили су се за бележнички позив превасходно због угледа тог занимања. По закону, уосталом, јавно бележништво је служба јавног поверења. Међутим, неће нотаријат бити служба јавног поверења ако јавност нема поверење у правила по којима та професија функционише. Зато је дебата о положају нотара и „поправљање” Закона о јавном бележништву првенствено интерес самих нотара.

Председник Удружења тужилаца