Већ дуже време медији обавештавају јавност о покушају оснивања ,,Хрватске православне цркве”. Зачетник те идеје је Иво Матановић, познати хрватски националист, чија је јавна улога, како наводи хрватски тисак, често повезана с наслеђем и идејама из времена тзв. НДХ, која је основала Хрватску православну цркву и извршила масовна покрштавања Срба.

Кад сам 12. марта 2010. у подневном Дневнику ХРТ-а угледао поменутог Матановића и извесног игумана Јелисеја, бившег православног свештеника којем је СПЦ због духовних преступа и непоштовања канонског права одузела свештенички чин, одмах сам видео да су тобожњи душебрижници и оснивачи нове цркве, од којих ниједан није Србин (Јелисеј је Црногорац), наишли на већу медијску пажњу него многи Срби којих у Републици Хрватској, према службеном попису из 2001, живи 201.635.

Српска православна црква има епископије не само у Србији већ и у Црној Гори, Републици Хрватској, Америци, Канади, западној Европи, средњој Европи, Аустралији, Новом Зеланду, Македонији… СПЦ као и остале православне цркве није основана као удружење Срба већ је то остварено сагласношћу византијског цара Теодора Ласкара и вољом и благословом цариградског васељенског патријарха Михаила. Једино тако је и могла постати и остати пуноправна и призната духовна јединица једне свете саборне и апостолске цркве. Самосталност јој је испословао свети Сава 1219. године кад га је патријарх Михаило поставио за првог српског архиепископа. Када говоримо о успостављању православне цркве у једном народу, две хиљаде дуга историја јасно нам, дакле, говори да за то морају постојати пре свега здрави духовно-морални, а потом црквено-правни и државно-правни услови.

Када говоримо о актуелном и ужурбаном оснивању хрватске православне цркве у РХ – све је супротно поменутом. Јер почело је иницијативом удружења грађанакоји по свим нашим сазнањима нису православци већ католици. Да би неко био православац потребно је да је крштен у православној цркви, а они који су јавности познати као иницијатори нису регистровани као крштени у православним матичним књигама.

Нажалост на интернет-страници Хрватске православне заједнице (ХПЗ) јасно се види о чему се ту ради. Наводи се да је темељ садашњег оснивања хрватске православне цркве њено постојање од 1942. до 1945. године, када је у НДХ, с целом свитом злочинаца, владао Анте Павелић.

Полазећи од чињенице да је од 1991. до 1995. године неколико стотина хиљада Срба што протерано, што исељено из Хрватске, а од оних који су остали – врло велик број, посебно по градовима, услед ратних последица живи у страху, скривајући идентитет, знатан број их се покрстио у католике, процењује се, њих око 15.000! У таквој ситуацији Хрватска православна заједница, негирајући Српску православну цркву, отима српски православни манастир Гомирје, означавајући га знаком хрватске православне цркве, те присваја најславнијег научника српске националности Николу Теслу и још многе друге историјски значајне Србе.

Оснивање хрватске православне цркве започело је окупљањем бивших свештеника СПЦ којима је због духовних, материјалних и кривичних преступа Православна црква одузела свештенички чин. У моралном и духовном погледу већ то све говори. Што се тиче законских услова, ниједна православна црква не може бити основана као удружење и о томе посебно морају водити рачуна правне институције државе. Будући да се оснива помесна православна црква неопходно је да држава добије законске оквире и упутства одређене патријаршије, у овом случају Српске, јер она има пет својих епископија у Републици Хрватској. Такође, држава мора реаговати и забранити употребу симбола, манастира и личности које припадају Српској православној цркви. Посебно, држава мора применити законске и казнене мере против националистичког, антисрпског, антиправославног, застрашујућег деловања, јер такво понашање нема никакве стварне везе са истинским православљем него је то кршење људских прва и слобода загарантованих међународним конвенцијама.

Неопходно је да се Католичка црква у Хрватској огради од оваквог понашања чланова ХПЗ који су крштени и припадају Католичкој цркви.