Остали коментари

Нови покушај асимилације

Поводом иницијативе за оснивање ,,Хрватске православне цркве” у Републици Хрватској

Већ дуже време медији обавештавају јавност о покушају оснивања ,,Хрватске православне цркве”. Зачетник те идеје је Иво Матановић, познати хрватски националист, чија је јавна улога, како наводи хрватски тисак, често повезана с наслеђем и идејама из времена тзв. НДХ, која је основала Хрватску православну цркву и извршила масовна покрштавања Срба.

Кад сам 12. марта 2010. у подневном Дневнику ХРТ-а угледао поменутог Матановића и извесног игумана Јелисеја, бившег православног свештеника којем је СПЦ због духовних преступа и непоштовања канонског права одузела свештенички чин, одмах сам видео да су тобожњи душебрижници и оснивачи нове цркве, од којих ниједан није Србин (Јелисеј је Црногорац), наишли на већу медијску пажњу него многи Срби којих у Републици Хрватској, према службеном попису из 2001, живи 201.635.

Српска православна црква има епископије не само у Србији већ и у Црној Гори, Републици Хрватској, Америци, Канади, западној Европи, средњој Европи, Аустралији, Новом Зеланду, Македонији… СПЦ као и остале православне цркве није основана као удружење Срба већ је то остварено сагласношћу византијског цара Теодора Ласкара и вољом и благословом цариградског васељенског патријарха Михаила. Једино тако је и могла постати и остати пуноправна и призната духовна јединица једне свете саборне и апостолске цркве. Самосталност јој је испословао свети Сава 1219. године кад га је патријарх Михаило поставио за првог српског архиепископа. Када говоримо о успостављању православне цркве у једном народу, две хиљаде дуга историја јасно нам, дакле, говори да за то морају постојати пре свега здрави духовно-морални, а потом црквено-правни и државно-правни услови.

Када говоримо о актуелном и ужурбаном оснивању хрватске православне цркве у РХ – све је супротно поменутом. Јер почело је иницијативом удружења грађанакоји по свим нашим сазнањима нису православци већ католици. Да би неко био православац потребно је да је крштен у православној цркви, а они који су јавности познати као иницијатори нису регистровани као крштени у православним матичним књигама.

Нажалост на интернет-страници Хрватске православне заједнице (ХПЗ) јасно се види о чему се ту ради. Наводи се да је темељ садашњег оснивања хрватске православне цркве њено постојање од 1942. до 1945. године, када је у НДХ, с целом свитом злочинаца, владао Анте Павелић.

Полазећи од чињенице да је од 1991. до 1995. године неколико стотина хиљада Срба што протерано, што исељено из Хрватске, а од оних који су остали – врло велик број, посебно по градовима, услед ратних последица живи у страху, скривајући идентитет, знатан број их се покрстио у католике, процењује се, њих око 15.000! У таквој ситуацији Хрватска православна заједница, негирајући Српску православну цркву, отима српски православни манастир Гомирје, означавајући га знаком хрватске православне цркве, те присваја најславнијег научника српске националности Николу Теслу и још многе друге историјски значајне Србе.

Оснивање хрватске православне цркве започело је окупљањем бивших свештеника СПЦ којима је због духовних, материјалних и кривичних преступа Православна црква одузела свештенички чин. У моралном и духовном погледу већ то све говори. Што се тиче законских услова, ниједна православна црква не може бити основана као удружење и о томе посебно морају водити рачуна правне институције државе. Будући да се оснива помесна православна црква неопходно је да држава добије законске оквире и упутства одређене патријаршије, у овом случају Српске, јер она има пет својих епископија у Републици Хрватској. Такође, држава мора реаговати и забранити употребу симбола, манастира и личности које припадају Српској православној цркви. Посебно, држава мора применити законске и казнене мере против националистичког, антисрпског, антиправославног, застрашујућег деловања, јер такво понашање нема никакве стварне везе са истинским православљем него је то кршење људских прва и слобода загарантованих међународним конвенцијама.

Неопходно је да се Католичка црква у Хрватској огради од оваквог понашања чланова ХПЗ који су крштени и припадају Католичкој цркви.

Милан Родић,председник Српске народне странке у Хрватској
објављено: 16/03/2010.

Последњи коментари

Jovanka  | 16/03/2010 14:45

Od ovakve Evrope (EU), Srbi ne mogu nista da ocekuju, po pitanju zastite svojih prava u Hrvatskoj, pa ni u ovom slucaju. Pa zar EU, vec sada, ne ocenjuje ispunjavanje standarda u Hrvatskoj, koja je kandidat za ulazak u EU. Da li su im rekli da ne mogu u EU sa Tompsonom, sa velicanjem ustastva, sa rusenjem spomenika NOB, sa farsom od procesuiranja hrvatskih zlocina nad Srbima, sa onemogucavanjem, na svaki nacin, povratka Srba, itd. Setimo se Gotovine. Tako ce, uvek, biti, jer Hrvatska ima Nemacku, kao mocnog zastitnika. Zato i mislim da Srbiji nije mesto u EU, i da treba da se okrenemo na drugu stranu. Da li mozete zamisliti, kako bi to izgledalo kada bi Srbija osnovala "Srpsku katolicku crkvu"? Vrisnule bi sve nevladine organizacije i (ono sto sebe zove) medjunarodna zajednica. Ocekujem ostru reakciju srpskih nadleznih organa.

veki Jeremic | 16/03/2010 18:06

To vam je ono,ako moze biti IZ Srbije zasto nebi SPC Hrvatske,po gotovu sto su verska osecanja ovih ljudi cesto zloupotrebljavana od strane politicara a protiv vlastite domovine Hrvatske.

Светислав Величковић | 16/03/2010 18:35

Не постоји Хрватска католичка црква. Водили су се и ратови када су се протестанти одвајали од Ватикана. Сетимо се Вартоломејске ноћи у Паризу, понашање Енглеза према Шкотима и Ирцима. Хрвати увек пате за оним што никада нису имали. Па како није могуће да имају своју католичку цркву, дај онда православну. На овим просторима је све могуће. Политичари су "свемоћни" на овим просторима а нарочито новопећени верници. На српском народу и на светом Архијерејском сабору је да то не дозволе и да се замисле ко их води у "светлу будућност". Ми морамо да будемо Европљани, као да то нисмо, да по својој баштини пљујемо, а остали сви могу да буду национално освешћени. Онај ко неће да буде срећан му пут у њиховој лијепој.
Светислав Величковић, Бујановац