Закон о регионалном развоју има многе недостатке. На пример, ако је регион статистички, како то да добија нестатистичке функције (Национални савет, Националне агенције за регионални развој, Регионални развојни савет, Регионалне развојне агенције…). Концепција закона је етатистичка, јер све врви од термина планске привреде.

Проблем у вези са законом био је и захтев бошњачких партија да имају свој регион или да барем шест санџачких општина буду у једном региону. Пошто по критеријуму НУТС 2 региони треба да имају од 800.000 до три милиона становника јасно је да санџачке општине не испуњавају услов да буду статистички регион.

Иако се у закону каже да регион „није административна територијална јединица и нема правни субјективитет“ административну политичку регионализацију земље треба избећи јер је скоро цела централна Србија јужно од Саве и Дунава једна целина од 1804. односно 1878. године. Окрузи, општине и месне заједнице су природни оквири за привредно, културно и политичко организовање.

Статистичка регионализација земље је услов везан за ССП и у перспективи доноси земљи знатне приливе из буџетских средстава ЕУ (Бугарска, чији су региони испод 75 одсто просека развијености ЕУ добија 1,1 милијарду евра годишње).

Адекватно решење било би: Србија са пет региона. Поред Војводине, Косова и града Београда, имали бисмо југоисточни и централни регион са седиштима у Нишу и Крагујевцу. Први би имао нешто мање од два, а други више од два милиона становника (свих пет региона имали би релативно уједначен број становника).

НУТС 3 регионализација остаје отворена, пошто она није експлицитан захтев ЕУ (мада је погоднија за прекограничну сарадњу) док би НУТС 4 чинили постојећи окрузи (истина, статут Војводине подразумева увођење источнобанатског, тј. вршачког, округа и померање три општине из севернобанатског ка севернобачком округу).

Два најнеразвијенија подручја земље су југ Србије (највећи део јабланичког и пчињског округа) и подручје Санџака, што је последица наслеђених неједнакости и назадовања током деведесетих.Неразвијеним подручјима треба додати и тзв. девастиране крајеве, односно градове као Бор и Прибој.

Од 2000. регионална поларизација је све израженија (сам европски врх) што се види и по расту (више од 25 одсто) коефицијента варијације националних доходака по становнику (по општинама). Забрињавајуће је да најбогатије општине имају око 20 пута већи БДП по становнику од најнеразвијенијих.

Тренутно се, истина недовољне, подстицајне мере реализују кроз фискалне олакшице, додатна улагања у инфраструктуру, појачано кредитирање под повољним условима, привилеговани третман у расподели донаторских средстава, кредитирање предузећа која отварају погоне у овим крајевима, помоћ девастираним градовима, активнији приступ Националне службе за запошљавање. Отежавајућа је околност за неразвијене регионе успорен процес приватизације и повезано са тим веома мали број динамичних предузећа у њима.

Потребно је донети нови закон који би дефинисао неразвијена подручја као и подручја од посебног значаја за Републику. Треба инсистирати на мањим територијалним јединицама од општина (насеља, односно месне заједнице) због дискрепантног развоја у самим општинама и окрузима.

Боље је усредсредити се на развој неразвијених подручја, који су одређени законом који је важио до 2005, којим су недовољно развијене општине оне са нивоом развијености испод половине републичког просека, док се најнеразвијенијим подручјима сматрају она са нивоом развијености испод трећине републичког просека (свака четрнаеста општина са 600 насеља).

Имајући у виду да европска и светска искуства говоре да тек када БДП пређе 8.000 долара по становнику регионалне разлике почињу да се смањују, краткорочне перспективе нису охрабрујуће.

сарадник Института за европске студије