О Антићевом схватању споменика

Најпре да се представим: ја сам представник оних које Чедомир Антић у свом тексту назива „из тих и савезничких држава финансирани припадник (не)зависног и (невладиног) сектора у Београду” (,,Политика”, 17. јануара) јер радим за БИРН Србија, организацију која годинама ради у општинама Прешево и Бујановац. Антић није имао места да објави списак организација на које је мислио али, ево, ја сам се препознао и осетио потребу да му одговорим.

Повод за моје јављање јесте аргументација којом се Антић послужио да затражи хитно и беспоговорно рушење споменика испред зграде општине Прешево, чиме се придружио армији оних гласова у Србији који траже од владе да са „терористима” не преговара него да руши или да се склони ако не може да сруши.

По Антићу,овај споменик, подигнут у част оних за које албанска заједница на југу Србије сматра да су погинули бранећи интересе те заједнице, још један је прст у око Србији од оних који су, како то сликовито и библијски смерно Антић квалификује, „камен у туђој руци”.

Албанци са југа Србије тако, по Антићу, немају ни име ни презиме, нити је то важно: они су оруђе у рукама Приштине и Тиране које служи да би се уништавала Србија. У том смислу, каже Антић, ми овим нашим мањинама све дајемо и опет није довољно: помиње суму од неколико десетина милиона евра годишње, али му је било боље да прво прочита годишњи извештај канцеларије Координационог тела за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа и провери цифре па да онда о томе говори у јавности.Новац који је тамо „уложен” био је под контролом владе,а не Албанаца па би о резултатима влада могла да говори више од становника тог подручја.

У жељи да нам објасни зашто је потребно брзо и беспоговорно уклонити споменик Антић даље помиње да од Албанаца из те регије никада није стигао коректан однос: то је тешко бранити јер је у последњих десет година стизало много знакова од представника албанске заједнице да су спремни да се интегришу у институције државе Србије ако ће то обезбедити боље услове живота локалном становништву. Да ли је њихова спремност била искрена мање је важно јер не причамо о љубавинего о интересима: они су показали вољу да се интегришу кроз учешће у политичком и економском животу Србије. На крају, ви данас имате у Бујановцу мултиетничку власт коју су формирали Срби и Албанци без посредовања.

С друге стране,Београд им је „пружио руку” кроз активности поменутог Координационог тела које је за 12 година свог постојања имало различите резултате и политике. Па опет, мало је највиших представника власти у Београду који су били спремни да директно разговарају с представницима свих заједница у тој регији. Председник републике и представници владе су у тај део Србијенајрадије одлазили са жандармеријом, „на тенку” чиме се одржавало стање „замрзнутог конфликта”, а готово никад се нису појављивали онда када су били неки значајни дани за људе који тамо живе.

Ако је за Албанце Дан заставе највећи празник у години није јаснo због чега се никада у то доба није појавио ниједан значајан представник Владе Србије, јер би он требало да буде репрезент и тог становништва.

Од свих уобичајених предрасуда које иначе постоје у српској јавности и тичу се албанске заједнице Антић на срећу није само поменуо да ће нас „појести” својом бројношћу. Желим да му кажем да се не боји Албанаца са југа Србије јер је и њих све мање без обзира на то што чињеница да основци у школу иду у три смене може да изгледа као потврда многољудности а не недостатка простора. Антић би могао да погледа статистичке показатеље и видеће да се број становника и тамо смањује јер су становници југа Србије, и то не само Албанци, много више између два наковња него што су „оруђе у туђим рукама”. Да није било приче о овом споменику већина становника Србије не би знала ни просту чињеницу да је Прешево у Србији јер је и она табла на „Коридору 10” толико мала да на путу за море већина то није видела. А ко су Рагми, Скендер, Дритон, Бељзим, Никола, Рамо, Синиша, Фиснике, Мирјана, то и тако није важно у контексту „високе политике” и „одбране националних интереса”.

БИРН Србија