Рат у Гази почео је Хамас, покрет Палестинаца заветован против постојања Израела. Хамас је у блокирану област Газе прокријумчарио ракете, прекршио је тешко досегнуто примирје и предузео ракетирање Израела. Он то није скривао. Циљ Хамаса је био да се на јавност Израела изврши притисак и да се Израел испровоцира да почне рат.

„Ми не можемо друго ништа учинити осим да испаљујемо ракете, у нади да ће они ући у Газу”, изјавио је Абу Билал, вођа исламскогџихада, интервјуисан на југу Газе. А онда, „убити што је могуће више циониста”, цитиран је Абу Хамза, шеф „ракетног програма” Исламског џихада, међутим, још пре годину дана.

Значи, рат Хамаса смишљан је и припреман. Али циљ увлачења Израела у Газу није да се, на територији којом влада Хамас, „убије што више циониста”. Хамас није нереалан. Циљ је да се призове рат у којем ће неизбежно страдати Палестинци цивили. То ће екране испунити призорима хуманитарне катастрофе (хиљаду их је већ погинуло!). Европи ће се поставити питање њене савести, Арапима – њихове неслоге, несолидарности и пасивности. Док се Израел, притиснут негодовањем и протестима света, не заустави. Дабоме, остављајући да победник Хамасовог рата буде Хамас.

То се једном већ догодило,2006. у Либану, када је Израел напао Хезболах. Југ Либана је „прекопан”, инфраструктура је уништена израелским бомбама, пострадали су цивили, свет је завапио да се рат заустави, и рат је заустављен, а једини који се извукао неповређен био је Хезболах – поносан, јер је „срушен мит о непобедивости војне силе Израела”.

Ово је логика коју Европа тешко може разумети – да се сопствени сународници свесно своде на средство ратовања. Међутим, слична материјализација хуманог ресурса у ратне сврхе, ширењем националне, расне или верске мржње, у приличном је замаху. (На крају, упражњавана је у недавним балканским разрачунавањима.). На „територијама Ал Каиде” могло се чути да су бомбаши-самоубице „нуклеарно оружје” сиромашних. Али у сваком од тих случајева једно је ипак јасно – увек се афирмише идеја о ништавном значају људске јединке, наткриљене циљевима манипулисане политике.

Као Хезболах, у Либану, вероватно је да ће и Хамас изаћи из рата неповређен. Израелски мач исећиће недужне. Парадокс је у томе што ће тај исти Хамас искористити појединост о жртвама да поново, још једанпут, покрене замајац своје отровне пропаганде. И то је то, што овај рат чини изгубљеним за Израел.

Питање је сада, како развезати ватрени чвор!?

Европа ,„без устава” врти се у круг. Нема снагу дејства и утицаја. Распета је између схватања да „Израел има право да се брани” и осећаја недопустивости „хуманитарне катастрофе” Палестинаца. „Жице” брује од међусобног телефонирања појединих престоница, и свих заједно с Бриселом, али поносита ЕУ нема чиме да заустави Хамасов рат.

Иран може зауставити рат – сила, покровитељ Хамаса и Хезболаха. Али, Иран та два своја моћна инструмента за подривање Израела користи и шире. Иран њима настоји да привуче себи и део радикализованих Арапа, огорчених „попустљивошћу” њихових режима Америци и Западу, те хоће ли одиграти „у Гази пешаком” или неће, зависи од утиска Техерана о„табли за шах” у целини.

Врховни верски вођа Ирана ајатола Хамнеи, објавио је да свакоме ономе који у области Газе погине бранећи Палестинце следи награда бесмртника – на небу. Седамдесет хиљада младића стало је у строј (ИХТ, Назила Фатхи). Међутим, после команде „збор”, следило је „на месту вољно”. Поглавар је захвалио „верујућој и посвећеној омладини, која је затражила да пође у Газу”, али се тамо ипак неће поћи „јер су нам руке у тој арени везане”.

Посматрачи који Техеран прате изблиза верују да је реч о нечем другом. Иран је желео да јавно демонстрира потенцијал свог утицаја на догађај. Али је одлучио да прво сачека и види наговештај„нове иранске политике” Вашингтона, пошто се у Белу кућу усели Барак Обама. До тада, Хамас треба очувати непобеђеним и добровољцеспремним, као предност Ирана при отварању нове партије.