У последње две деценије, попут свега осталог, на ниске гране нам је пало и стваралаштво. Међутим, остала је жеља појединаца да се, не бирајући начине, макар у својој средини овенчају славом. Наруку им иду иностране фирме звучног назива (Међународни биографски центар из Кембриџа, Амерички биографски институт итд.) које постоје да би подгревале туђе сујете. За знатну суму поносним „добитницима признања” стижу поузећем колајне, плакете с угравираним именима на махагонију, књиге тврдих корица с њиховим биографијама и, обично ако се додатно плати, фотографијама.

Но, признање је признање и ваља га обнародовати. Тако се један наш приватни универзитет рекламира биографијом свог ректора у којој запажено место заузима податак да је носилац Сократове међународне награде за допринос интелектуалном развоју у 21. веку. Достигнуће достојно дивљења, посебно када се помисли да тако импресивно признање у претходном столећу нису добили Тесла, Пупин, ни Миланковић, да о осталима и не говоримо. Међутим, разочарање настаје када се погледа листа добитника јер огромну већину чине грађани бивших совјетских република, махом из средње Азије, за које тешко да је ико чуо ван њихових ужих средина.

Ових дана је помпезно најављено и да је један музичар, „једини из Србије”, овенчан укључивањем у публикације „2000 изузетних интелектуалаца 21. века”, „Ко је ко у Америци” и „Ко је ко у свету”. Добитник скромно констатује да се нашао „раме уз раме са Бараком Обамом, Клинтоном и Бушом” и са жаљењем додаје како су били номиновани и наши тенисери, али, ето, критеријум је био висок. Па, како је он то заслужио? Просто – победио је на фестивалу „Мали шлагер сезоне” у Сарајеву и на дечјем фестивалу „Златно славујче” у Скопљу, а његове мелодије певали су неки познати домаћи извођачи. Све постаје јасније ако се дода да је иза тога Међународни биографски центар из Кембриџа који амбициозним ствараоцима, често фрустрираним пензионерима и домаћицама, помаже да на основу песме или две објављене у локалном листу или учешћа на изложби сликара-аматера одлучи да ли да им се име појави у „Холу славе” или другој помпезно насловљеној публикацији.

Ова појава узела је код нас маха у другој половини деведесетих. Пробни балон пустио је грађанин који се похвалио како је изабран у Национално географско друштво САД. У време санкција и понижења, многе је обрадовало то међународно признање које је добио наш човек. Једини проблем био је у томе што он новинарима није поменуо да се члан друштва постаје годишњом претплатом на часопис „Нешенeл џиографик” (која сада износи 15 долара).

Највише медијске пажње тих година изазвала су два неуропсихијатра. Један је прво подгревао интересовање јавности причом о нејасно објашњеном, али „значајном” признању из далеког Кембриџа, а затим својом одлуком да оде тамо и Међународном биографском центру трајно поклони камен (мудрости, чега ли?) из свог завичаја. Нико се није запитао како су локално штампане мисли тог филозофа-аматера, непознате чак и домаћој стручној јавности, нашле свој пут до, мора бити, угледног жирија. Није објашњено ни зашто су ти делиоци интелектуалне правде заобишли све познате и умне филозофске главе у свету, али ако је његова идеолошка другарица постала академик(иња?) својим писанијама у „Дуги”, зар све није могуће?

Други психијатар је одлучио да постане ,,научник столећа”. Радовао се као мало дете јер је, иако (попут осталих наведених „освајача” награда) непознат у међународној науци и култури, претекао Ајнштајна, Фројда и остале великане, а Аристотела, Њутна и њихове колеге понижавајућег пораза је спасла само околност што нису живели у веку у ком је доминирала та наша интелектуална громада.

Лауреат се није потрудио да задужи човечанство штампањем својих драгоцених открића, није походио ни неки научни скуп већ се запутио у Беч на састанак друштвено ангажованих лекара. Када је завршио излагање, прикрала су му се два цивила (хронике не бележе да ли су имали шешире навучене преко обрва и кожне мантиле) и затражила његов, како рече, „реферат” (!?). Мало потом човечанство је могло да одахне јер је престала напорна и мистериозна потрага за ,,научником столећа”. Звучи једноставно, али и увредљиво за све мислеће људе.

Ко сме да се спрда на рачун поменутих и иних „горостаса науке и културе”? То питање сам давно себи поставио, пре него што сам о тој теми почео јавно да се оглашавам. Да бих се „квалификовао”, стекао сам низ таквих безвредних звања типа „водећи интелектуалац”, „међународни лидер на пољу достигнућа”, „светска личност” итд., а једва сам се одбранио неких других, рецимо да постанем „заменик гувернера Управног одбора Америчког биографског института”. Једино сам водио рачуна да ми књиге у златотиску, плакете и медаље плате странци. Дакле, не испољавам ,,синдром киселог грожђа”, познајем систем изнутра и могу компетентно да питам: ко је овде луд? У оквиру толико жељене моралне обнове друштва и то питање мора да се разјасни.

Зашто се бар за поменуте лекаре није пошло од Суда части или Етичког комитета Српског лекарског друштва? Одговор је једноставан: ,,Научник столећа” био је председник Етичког комитета! Круг је чврсто затворен.

професор универзитета у Београду