Недавно је (2. новембра) у рубрици „Погледи” објављен текст аутора Ј. Илића „Слаб залет за Канкун”. С обзиром на то да сам учесник састанка у Тиањину, у оквиру делегације Републике Србије, а уједно и известилац једне од двеју радних група, које су имале задатак да припреме предлоге одлука које би биле усвојене на XVI конференцији Оквирне конвенције УН о промени климе и VI састанку Кјото протокола у Канкуну, са великим интересовањем сам прочитао текст. Међутим, након пажљивог читања, тешко је не одолети утиску да текст обилује нејасноћама и произвољностима у тумачењу онога што је претходило и што се дешавало на овом скупу, као и порукама шта се може очекивати на састанку у Канкуну.

Ради разумевања статуса преговора неопходно је указати да нове обавезе из Копенхагена формално не постоје јер „Споразум из Копенхагена” није званични документ, већ је само „примљен к знању”, иако му се накнадно придружило 137 земаља. Ове земље имају различите обавезе у односу на смањење емисија „гасова са ефектом стаклене баште – ГХГ”, али у форми добровољне примене. Неке развијене земље, које имају обавезе смањења емисија ГХГ, позивају се на овај документ указујући на његову политичку димензију, док га земље у развоју, које представљају већину, а које немају обавезе смањења ГХГ не прихватају. Истовремено истичући историјску одговорност развијених за повећање емисија ГХГ, земље у развоју захтевају од развијених да након истека протокола, прихвате обавезу и смање емисију од 40 до 45 одсто у односу на 1990. годину, а земље у развоју су спремне да уведу мере које ће довести до ограничења својих емисија. Поред тога, земље у развоју, посредством своје преговарачке групе Г77 плус Кина траже велику финансијску подршку за спровођење мера адаптације и предупређење климатских промена, за бесплатни трансфер технологије, формирање институција за финансијску и техничко-технолошку подршку и слично. Очигледно да је заустављање климатских промена, на жељених два степена Целзијуса до краја овог века, изузетно комплексно и скупо питање, посебно у време светске економске кризе.

С тим у вези треба напоменути да су такозване БРИК земље (Бразил, Русија, Индија и Кина), које спадају у групу нарастајућих економија, у односу на конвенцију, на супротним странама: Кина , Индија и Бразил, припадају преговарачкој групи Г77 плус Кина, док Русија припада преговарачкој „Амбрела” групи коју чине развијени.

Чињеница да се питањима климатских промена баве и међународни скупови на највишем политичком нивоу, Г8 и Г20, не оправдава и не даје легитимитет идејама да се ово питање измести из система УН, односно његовом решавању ван конвенције.

Са становишта конвенције треба указати на значај позиција САД и Кине, с обзиром на то да је њихов квантитативни „допринос” глобалним емисијама ГХГ, достигао око 44 одсто, с тим да је Кина избила на прво место, али је по емисијама угљен-диоксида (две до три тоне по глави становника) још увек далеко не само од САД (око 15 тона) већ и од свих развијених, што јој омогућава третман земље у развоју.

Све наведено указује на сложеност и политичку осетљивост преговора за нови споразум. Најнепожељнији сценарио је да свет дочека 1. јануар 2013. без споразума, који би омогућио наставак протокола, и избегао „правни вакуум” који би могао унети конфузију и волунтаризам у погледу даљих мера на предупређењу климатских промена, већ би и поништио неке постигнуте резултате.

Упркос чињеници да се у Канкуну не може доћи до новог споразума, нема места песимизму за крајњи исход. Питање је веома комплексно, политички осетљиво и захтева стрпљење, мудрост и спремност на компромисе да би се дошло до решења које би обезбедило да се дугорочно избегну климатске промене.

*Начелник одељења за одрживи развој у Министарству енергетике и рударства