Има неког меланхоличног парадокса код сећања београдских интелектуалаца: јесам шездесет осмаш, али за мене капитализам данас нема алтернативе. То је утисак који се намеће када се чита обимни зборник сведочења 80 учесника протеста: „Шездесет осма – личне историје”, приредио Ђорђе Малавразић, РДУ РТС, „Службени гласник”.

Зборник је скуп политичких аутобиографија, али у њему нема прилога студентског вође В. Мијановића. Упадљиво је рачвање опредељења и каријера шездесет осмаша: неки су постали блиски сарадници и саветници председника потоњих држава (М. Марковић, С. Стојановић, Д. Мићуновић, Т. Инђић), други су у иностранству (В. Мијановић, Б. Борјан, Д. Удовички, Л. Стојановић), понеки у манастиру (П. Рак) или на селу (Г. Ђапић). Добар део је на универзитету или у невладиним организацијама. Скоро сви учесници смештају властито учешће у протесту 1968. у доследни континуитет ширег животног тока. При томе је овај напор уверљивији код оних који су се идејно најмање изменили: З. Голубовић, Љ. Ристић, П. Имшировић, Ј. Имшировић, Д. Олујић. Али учешће у овом догађају јесте кључна поносна аутобиографска епизода и код оних који су се од левице окренули ка либерализму или конзерватизму. Иако се данас залажу за монархију, за либерални или за социјалдемократски капитализам, учесници се поносе левичарењем 1968. Упркос тежњи ка објективном погледу уназад, у сведочењима нема довољно саморефлексије код распознавања аутобиографског дисконтинуитета. Да би се 1968. што безболније уклопила у аутобиографски континуитет, овај бунт се стилизује, и то углавном тако што се истиче грађанска непослушност, а не антикапитализам и антибирократизам као њена сигнатура. Чак ни конзервативни либерали (Н. Милошевић) и монархисти (К. Чавошки, М. Бећковић), додуше суздржано, у овом зборнику не поричу значај протеста из ’68. Кажу, иако су студенти били левичари, ипак су били непослушни.

Да ли су шездесет осмаши еволуирали или су конвертирали? Уредник зборника Ђ. Малавразић тврди да се нису изменили и да већина шездесет осмаша „и данас живи од истих идеја као и некад, само што су то можда савремене верзије прошлих идеја”. С. Вујовић не пориче, али ублажава заокрет тврдећи да је тек мањина шездесет осмаша „кренула” у национализам, а да се већина „померила” од левице ка социјалдемократији. У самој књизи већина учесника данас се декларише као социјалдемократе, а део чак додаје да је још јуна ’68. тако мислио. Испада да нема конверзије. Ствари, међутим, изгледају сасвим другачије, а контраст опредељења постаје упадљивији, ако се уочи танка црвена линија између изворних антикапиталистичких идеја 1968. с једне, и веровања данашњих шездесет осмаша да је капитализам безалтернативан, с друге стране. Гледано, дакле, са аспекта односа према капитализму, већина шездесет осмаша јесте променила основно опредељење. Јер непосредна демократија из 1968. није исто што и цивилно друштво и „Трећи пут” 2008. Некада антикапиталистички шездесет осмаши данас су антитоталитарно усмерени. То никако није исти курс. Да ли се заокрет не признаје зато што нема идентитета без континуитета? Или је конверзија неважна зато што је свеопшта. У Немачкој су шездесет осмаши прешли у осамдесет деветаше, у Паризу су маоисти постали најжешћи антикомунисти, а на Берклију су „маркузеовце” и „црне пантере” заменили менаџери. Ако данас у Србији нема антикапиталистичке и антинационалистичке левице, чему онда подсећање на 1968?

Све до 2008. није било организованог сећања на 1968. Једнопартијски систем није толерисао обележавање бунта против режима, а деведесетих година више оштрих и масовних сукоба са влашћу спонтано је маргинализовало бунт из 1968. Осим тога, нормализовани национализам је деведесетих „појео” интернационализам шездесет осмаша. Ни антимилошевићевској опозицији није падало на памет да се сећа левичарског јуна 2008. Она је Милошевића нападала због непоштовања процедуре, а не због издаје радничке класе. Још мање је за студентски бунт била заинтересована владајућа конзервативно-либерална коалиција након увођења капитализма 2000. Да ли је тек 2008. врх владајућег блока оценио да би обележавање јубилеја 1968, преко истицања континуитета отпора неподељеној власти, могло помоћи режиму у ком су око председника републике окупљени неки виђени шездесет осмаши? Ако и јесу, ови разлози вероватно нису били пресудни. Циљ је био да се за будућност очува аутентичност сећања учесника. Значајна је документарна вредност зборника. Али књига не показује само чега се учесници сећају него и то како се сећају.

професор Филозофског факултета у Београду