У маси која јавно жали патријарха доста је људи који су раније жалили Тита. За масу ништа неприродно. Али ствари постају сложеније када исти интелектуалци жалећи подједнако поменуте јавне личности сличним жаром осмишљавају и њихове вредности. Ту се већ не ради само о тузи и о поштовању. Ствари постају сложеније.

Некролози које су посветили патријарху српски интелектуалци у сазнајносоциолошком смислу јесу занимљиви. Присећајући се патријарха српски интелектуалци не исказују само жал за преминулим него и наговештавају нови смисао, па донекле обећавају и систематизују ново спасење. Обновљеним старим вредностима уливају нови смисао. Одајући пошту патријарху нападно морализују своју активност преко ритуалне везе са оностраним. Да у овој работи нема бивших марксиста ствари би биле скоро природне. Али нису природне, иако су дирљиво спонтане. Зашто?

Зато што је говор о јавној личности увек и говор о себи. Исти они који су осмишљавали учинак Тита, а данас осмишљавају мисију патријарха у ствари реконструишу властите биографије. Интелектуалци су виртуози у овом послу. Аутобиографије интелектуалаца су типични пројективни документи, који служе самоуздизању. Интелектуалци не преписују него монтирају властиту прошлост. Монтажа је често бравурозна, па су за већину обичних људи њихови заокрети непрозирни. Просечни хуманистички интелектуалац у новим балканским државама вешто је прилагодио своју биографију проходним вредностима. До слома социјализма био је левичар, након тога десничар. А у својим очима увек постојан. Мање је важно то што је подједнако жалио покојнике као људе, Тита једнако као и патријарха. Проблем у томе што је подједнако здушно правдао спасење које су оба покојника нудила. Међутим, овај заокрет се маскира и ,,интелектуализује”, па је биографија просечног српског интелектуалца лишена дисконтинуитета. Мало је оних који су кадри да се суоче са резом у аутобиографији и да отворено кажу: ,,Јесам правдао самоуправљање и гнушао се капитализма, а данас сам боготражитељ и критичар левице и просветитељства”. Нема таквих.

Па ипак, смрт патријарха нехотично је разоткрила неке наборе у иначе уредно испегланим биографијама српских интелектуалаца. Као да је постала мало прозирнија „доследност” оних који су се своједобно позивали на Маркса, а данас уздишу за патријархом. Данас у ретрадиционализованој Србији имућни стоје у милости божјој, а покорно трпљење оплемењује сиротињу и отуда што се интелектуалци и политичари крсте и када треба и када не треба. Било би површно рећи да је реч о моди или не дај боже о среброљубљу. Социолошки је важније уочити да су српски интелектуалци ретко имали дистанцу према поретку и његовим вредностима, па им је зато и недостајала интелектуалност у Золином и Ничеовом смислу. Није, наиме, сигнатура интелектуалца само јавна употреба ума него и не ваља бити легионар тренутка, како је Ниче упозорио. Другим речима, није довољно само критиковати власт јер то занатски ради опозиција коју делом плаћа и држава. Далеко је теже одолети хегемоном духу времена који тражи конформизам. Преобраћени се бране тврдњом да само будала не мења мишљење. Опрезнији додају да је најтеже први пут превјерити.

социолог, професор на Филозофском факултету у Београду