Одакле потиче та лекција

Како је текст „Аутономија или изолација”, објављен у „Политици” 27. септембра 2012. ништа друго до некритичко залагање за повратак пензионисаног професора Факултета политичких наука Ненада Кецмановића у стални радни однос, ми ћемо се у овом тексту позабавити управо том темом, тим пре што се потписник Чедомир Антић служи у ту сврху великим бројем неистинитих података и заменом теза. Занимљиво је да Антић барата тако прецизним подацима који се тичу рада ФПН у Бањалуци, да чак зна и то кад ће се завршити зграда тог факултета што вероватно ни многи професори тог факултета не знају, те би се могло помислити да је текст писао неко из Бањалуке а не из Београда.

Забрињавајуће је да се у тексту не само са висине чита лекција Београдском универзитету већ се и прети због неспровођења некакве политике. Одакле потиче та лекција види се из синтагме о „културном јединству једне и недељиве нације” која одваја и супротставља нације, изражава екстремни национализам и открива позадину текста. Примена те синтагме је и довела до трагедије у Босни. Београдски универзитет је проевропска, демократски оријентисана институција која се држи пута своје државе Србије и тако треба да остане.

Нетачна је тврдња да је Кецмановићу прекинут радни однос и да је посреди „кажњавање” јер се ради о потпуно нормалном одласку у пензију у 65. години. Још је нетачнија тврдња о прекиду каријере јер то може да се односи на неку млађу особу, а не на некога ко по својим годинама мора у пензију. Антић је потпуно по страни од познавања правила и праксе универзитета. Није се Сенат Универзитета у Београду „супротставио одлуци ФПН” већ је одлучио како је нашао за сходно. Није тачно да је на универзитету изузетак да се не продужи радни однос наставнику након навршених 65 година, већ је изузетно то да се продужи јер је то пракса која се на већини факултета само изузетно примењује. Сенат није обавезан да донесе позитивну одлуку иако наставник испуњава услове за продужетак радног односа. Не ради се о томе да ли професор може да ради на два факултета већ о томе може ли у више држава истовремено имати више пуних сталних радних односа, бити уз то и декан на ФПН у Бањалуци и руководилац на ФПН у Београду.

Као један од оснивача Факултета политичких наука Универзитета у Београду и његов први декан сматрам да је неопходно изнети и неколико чињеница које се тичу Ненада Кецмановића.

Ненад Кецмановић никада није изабран за професора на ФПН онако како је закон налагао, на основу реферата о избору наставника. Један од претходних декана је довео на факултет Кецмановића, укључио га у радни процес и онда захтевао да му три предметна наставника, међу њима и ја, потпишу некакву импровизовану сагласност срочену на пола стране у којој је између осталог стајало да је Караџићев сенатор. Одбио сам да то потпишем зато што сам сматрао да је начин његовог довођења неоснован, али и због тога што Кецмановић нема услове да буде наставник на предмету који сам засновао.

И друге колеге су одбиле и тада и касније да потпишу за долазак Ненада Кецмановића на ФПН.

Први декан ФПН Универзитета у Београду, председник Уставног суда Републике Србије у пензији