Сва средства масовних комуникација извештавала су протеклих дана да је на београдском мосту „Газела”, на кључном саобраћајном коридору Е-10, пукао главни носач, те да је неопходна хитна капитална реконструкција  а новца нема. По„литика” je (31. јануара) на првој страни под насловом „Чекамо кредит за Газелу” пренела изјаву градоначелника Београда да ако до 15. марта не добијемо одобрење европских банака, задужићемо се на другом месту”.

Ово је добра метафора укупног стања у коме се налази српска привреда и друштво у целини. Дакле, после девет година „свакодневног напредовања у сваком погледу”, Београд и Србија немају пара да закрпе главни носач на „Газели”, тако да морају да се задуже.

Дуже време, а нарочито последњих месеци, сведоци смо огромног незадовољства грађана стањем у коме се српска привреда налази, а што је и најубедљивији доказ неуспешности економских реформи које се спроводе у Србији.

Нове власти су убрзо после „српске октобарске револуције” 2000. године еуфорично нудиле визију савремене демократске Србије у којој ће у кратком периоду (за годину-две) доћи до економског просперитета и осетног раста стандарда становништва. У том циљу организовани су каравани („Србија на добром путу”,  „Поносна Србија”)  састављени од владиних економских „експерата” и „естрадних” академских економиста  који су крстарили градовима Србије, а „независна” средства информисања свему томе давала су огромну медијску потпору.

Невероватно али истинито, они су ту еуфорију заснивали на економским теоријама (неокласична), стратегијама (неолиберална шок терапија) и политикама (Вашингтонски договор) које су се, у последњој деценији 20. века, свуда у свету показале изузетно неуспешним  у свим државама где су примењиване (европске постсоцијалистичке и земље Латинске Америке).

Економска политика у Србији од 2000. године вођена је на принципима Вашингтонског договора  неолибералног програма радикалних економских реформи (који су разрадили ММФ, Светска банка и администрација САД  министарства финансија и USAID-a) чији су основни елементи: стабилизација, либерализација и приватизација. Вашингтонски договор у суштини представља ле„по упаковани” кодификован програм економског неоколонијализма који се реализује у интересу крупног капитала (пре свега, великих транснационалних компанија) који има огромну финансијску моћ да у сиромашним земљама обликује политички и медијски простор и усмерава економску политику према својим интересима, те истовремено онемогућава сваку критику.

Наши економски „експерти” су стабилизацију, углавном, свели на политику прецењеног курса динара која ,,поскупљује” домаћу робу на иностраном и домаћем тржишту, те дестимулише извоз, а подстиче увоз и води масовном  ,,гушењу” домаће производње. Радикалном либерализацијом  ,,постоктобарске”  власти су допринеле додатном „гушењу” домаће производње пошто је просечна увозна царинска стопа сведена на једноцифрену, а укинута су и скоро сва ванцаринска ограничења.

Непромишљена стабилизација и приватизација довеле су до „гушења” производње и обарања вредности наших предузећа која, у условима масовне приватизације, прелазе у руке нових власника по изузетно ниским ценама, па су добрим делом у праву они који говоре о распродаји државне имовине. Поред тога, остварени приходи од приватизације се, углавном, не користе за привредни развој него за текућу буџетску потрошњу.

Само по основу прихода од приватизације и нових задужења у иностранству Србија је од 2000. године забележила прилив од преко 30 милијарди долара и скоро све то је отишло у потрошњу. Српска власт скоро целу деценију понашала се као сеоски бећар који ништа озбиљно не ради и живи од тога што распродаје очевину (приватизација) и задужује се код комшија (задуживање у иностранству).

Таквом „бећарском економијом” појели смо, не само своју него, и будућност наредних генерација.

економиста, професор универзитета