Трагична смрт шеснаестомесечне Наталије Тешић ненадокнадив је губитак за њену породицу. Смрт бебе од менингитиса у 21. веку је потресла грађане. То се није десило у сиромашној Африци, већ у европској држави. Србија није богата, нити наше здравство располаже материјалним ресурсима попут најбогатијих држава, али наш систем здравствене заштите сматра се прилично добрим, исто као што српски лекари уопште имају добру стручну репутацију. Како се онда могло догодити да беба трагично страда од болести, која ма колико да није увек једноставна за дијагнозу спада у излечиве, нарочито у ери антибиотика ? Није лако дати одговор, али ће то морати да учине надлежне службе.

Својим саопштењем да „није било пропуста у лечењу Наталије Тешић, Министарство здравља не може прејудицирати било који други могући поступак. Смрт детета од излечиве болести, по логици ствари увек побуђује одређену сумњу. Ако надлежни јавни тужилац оцени да се ради о основаној сумњи да је у питању кривично дело, он ће покренути кривични поступак. Ако би дошло до кривичног гоњења, за лекаре ће важити претпоставка невиности, која се на њих и сада односи, али, такође, нико нема право ни да их а приори штити. Једну потенцијалну контрадикцију надлежни органи морали би да испитају. У извештају Инспекције Министарства здравља тврди се да је поштована стручна процедура у лечењу Наталије Тешић, као и приликом постављања дијагнозе, али су констатовани „озбиљни пропусти у медицинској документацији”. Ако је, што је логично, закључак инспекције о поштовању стручне лекарске процедуре у потпуности или бар делимично утемељен на медицинској документацији, за коју инспекција наводи да садржи „озбиљне пропусте”, онда то свакако може изазвати одређену сумњу и морало би бити предмет додатне провере, тим пре што, према наводима штампе, породица страдале бебе сумња у истинитост података из медицинске документације.

Свако има право на грешку и нико није безгрешан. То важи и за лекаре, али се неке грешке не могу толерисати. Кривично дело несавесног пружања лекарске помоћи постоји када лекар при пружању лекарске помоћи примени очигледно неподобно средство или очигледно неподобан начин лечења или не примени одговарајуће хигијенске мере или уопште очигледно несавесно поступа и тиме проузрокује погоршање здравственог стања неке особе. Овде постоје два основна практична проблема. Први се односи на утврђивање узрочно-последичне везе између лекарске грешке и одговарајуће здравствене последице, а други на оцене да се у конкретном случају заиста ради о „очигледно неподобном средству” или „очигледно неподобном начину” лечења, односно другом „очигледно несавесном поступању”. Суд не поседује медицинска знања и он да би решио ова питања мора одредити одговарајућа вештачења, а стиче се утисак да су у пракси, и када дође до покретања кривичних поступака, лекари који вештаче склони да помало „заштите” своје колеге, нарочито експертизама типа „округло, па на ћоше”. Веома су ретки случајеви да се заиста докаже кривично дело несавесног пружања лекарске помоћи. То се дешава практично само онда када се ради о тако великом пропусту да се може уочити и „из авиона”.

Лекари који се појављују као вештаци у кривичним поступцима, који се воде против њихових колега, не смеју испољавати лажну солидарност. Као што је сведок у кривичном поступку дужан да говори истину и ништа не прећути, вештак има обавезу да тачно наведе све што запази те да своје мишљење изнесе непристрастно и у складу са правилима науке или вештине. И давање лажног исказа вештака кривично је дело. Суд не сме бити „играчка” у рукама вештака нити судска пресуда може бити само „гола трансмисија” експертизе. Савремени кривични поступци почивају на начелу слободне оцене доказа, тако да се налаз и мишљење вештака цени као и било који други доказ на темељу слободног судијског уверења и без посебних формалних правила о његовој доказној „супериорности”. Иако суд не поседује релевантна медицинска знања, он може на темељу свих других доказа испољити потребан критички приступ у односу на конкретну експертизу, а ако је потребно користити и друге доказе, те одредити накнадна и допунска вештачења.

Професор Правног факултета у Београду