ПКБ и пример за углед

Последњих дана осећам неко задовољство. То задовољство потиче од вести да ће наш и по имену чувени Пе-Ка-Бе коначно бити – београдски!

То потврђује градоначелник Београда, а Милан Вељовић, први човек Комбината, између осталог, истиче како се већ годинама ,,ради о глави ПКБ-а” (иако није баш тако рекао) – како приватизовати ПКБ, коме ће припасти, под којим условима, и шта све иде уз то.

Нема сумње да су обе велике групе разлога, које се наводе за опстанак ПКБ-а, важне. Да се храни Београд, прва је група разлога. Али будимо искрени, све што има ПКБ, то је мало за Београд. Уз то, зна се: у велике градове храна се довлачи са свих страна. Друго – да се садашње пространство сачува за будући много већи град. За будући велеград треба сачувати све око Београда, не само оно на банатској страни већ и оно у Земуну, Сурчину, Обреновцу.

Само тиме се не завршава са групом разлога зашто да ПКБ буде београдски! Јер у те разлоге спада и – угледна пољопривреда! Да мало објаснимо. О пољопривреди сви знају – све. Пре свега да је пољопривреда велики потенцијал. Али нико не зна до када ће тај потенцијал да буде само – у причи.

И друго – у пољопривреду се сви разумеју. Знали би да узору и посеју, да утове свињу, да оберу шљиву! Само, треба их питати зашто та ,,њихова” њива даје упола мањи принос него слична у суседству, зашто дупло дуже товимо свиње и потрошимо 50 одсто више хране итд.

И, да се мало ,,одмакнемо” од пољопривреде и проблема о коме је реч. Да се сетимо једне старе мудрости: ,,Ако ми испричаш – заборавићу, ако видим – сетићу се, ако урадим – знаћу”. Зашто је баш ова мудрост важна?

Свакако и због сазнања да су пољопривредници најнапредније Европе готово ,,у длаку” исти, каквих је у Србији више стотина хиљада. Стога се одмах намеће питање – зашто није тако и код нас? Кад се ,,ствар одмота“, онда се врло брзо дође до једне веома велике разлике, условно назване – школовање. И то, ,,усмерено школовање”, да се добије ,,титула”, која приближно гласи ,,стручни радник-пољопривредник”; школовање кроз практичан рад – око 80 одсто је стварни рад, а око 20 одсто – теорија. На аграрно водеће земље Европе угледа се цео свет. А оне су постале (и опстају) као водеће и због тога што имају већи број својих имања за стварну обуку. Ово је сваке године све важније, пошто треба пратити све бржи развој пољопривреде.

И да повежемо почетак с крајем: ПКБ је у својих (првих) педесетак година послужио великом броју ђака, студената и стручњака некадашње Југославије и многих држава света – да ,,испеку занат”. Све оне државе Европе, на које се угледа агрономски део света, имају стална имања на којима обучавају и младе и старије. Као закључак треба апеловати: зашто само за трајно спојити ПКБ и Београд? Зар то не може да буде – пример за углед? На пример за – Војводину? Или, за сваки од будућих региона Србије – да сваки са својим специфичностима има своје – огледно пољопривредно имање. У вези с тим ево још једне мудре поуке која се односи на пољопривреду: „Ако хоћеш да урадиш нешто добро за годину дана – посеј кукуруз; ако хоћеш за 10 година – посади воћку; ако пак хоћеш за 100 година – школуј људе.

професор универзитета у пензији