Пакистански полип

После 11. септембра у Њујорку (2001), Вашингтон је од Исламабада затражио да Пакистан„безусловно” прекине сарадњу с талибанима у Авганистану, па је у команди војске у Равалпиндију уследио један мучан састанак тадашњег шефа државе Мушарафа и генерала у армијском врху. Мушараф се није колебао.Али, у затегнутој атмосфери скупа, четворица од дванаест присутних генерала одбила су „проамеричкоопредељење”председника.

Опоненти нису били безначајне личности. Генерал Мехмуд Ахмед, дубоко посвећени муслимански верник и својевремено Мушарафов најближи савезник, предводио је у том тренутку ИСИ, пакистанску војнообавештајну службу.

Генерал Усмани помогао је при удару и повратку армије на власт (1999). Генерал Кјани, командовао је гарнизоном у Равалпиндију, а главнокомандујући у Лахореу, Мохамад Азиз Кан, био је бивши заменик шефа ИСИ.

Непослушни су склоњени у страну и Вашингтон је био задовољан. Посебно када је Мушараф (2002) још и ухапсио око две хиљаде најратоборнијих исламских екстремиста, обећавајући да ће их се Пакистан сасвим ратосиљати – а то је значило да ће им армија Пакистана укинути дотадашњу војну и финансијску помоћ.

Показало се – шефу Пакистана, лакше је било то обећати него учинити, због жилавости ИСИ. Моћни центар свих безбедносно-обавештајних служби већ је био држава у држави, контролишући наркотике, корупцију, новац и финансирање авганистанских талибана.

Авганистанска мисија ИСИ хипертрофирана је у време њеног савезништва самеричком ЦИА, у активностима против тадашњих совјетских окупатора. Међутим, патронат службе над муџахединима продужен је и касније, а спектар дејстава ИСИ проширен је и подривањем у Кашмиру, сада против Индије.

Дакле, период оптимизма у вези с могућностима Мушарафа да контролише ИСИ био је кратак. Показало се да је генерал принуђен на компромисе с врховима у служби. Највећи бројпохапшених брзо је ослобођен, а међу њима чак и поједини вођи организација на индексу терористичких. Дабоме, продужена је и подривачка активност у Кашмиру. Обуказа диверзантски рат у Кашмиру одвијала се као и пре. Новчани прилози за такву активност сакупљани су као и пре. И без обзира на Мушарафово тобожње чишћење обавештајне службе „гвозденом метлом”, као и пре, стотине њених антиамеричких припадника задржало се или у редовима или у мрежи контаката ИСИ.

Армија Пакистана оповргавала је сличне наводе. Генерали су тврдили да сењихова помоћ муџахединима у Кашмиру своди на „моралну, дипломатску и политичку”. У ствари, унутар ИСИ постојала је све време „кашмирска ћелија”, која је пулсирала актима тероризма у провинцији.Неспособност Мушарафа да из захуктале машине тајне службе елиминише њене верски екстремне елементе (или, можда, његова неспремност да то учини!) коштала је на крају шефа Пакистана подршке Вашингтона.Замерало му се да тобоже избегава да се суочи с исламским екстремистима унутар саме ИСИ.

Исламабад је прихватао да унутар ИСИ„има само елемената” блиских талибанима. Али, доказивао је да „елементи” нису утицајни.

Наводно, реч је о изопштенима из организма пакистанског полипа, што није било тачно. Полип је имао и има пипке у сталним, повременим или „хонорарним” агентима на теренима Авганистана и Кашмира.

Атентат терориста у Мумбају (прошле недеље) указао је на латентну опасност која из тога произилази. Две нуклеарно наоружане силе,Индија и Пакистан, обреле су се поводом крвавог чина опасно политички конфронтиране. И, што је контрадикторно, обе су у праву. Делхи је био у праву, тврдећи да траг, у крајњем, води у правцу Пакистана. Али и Исламабад, доказујући да власти новог председника Пакистана Асифа али Зардарија не подстичу кашмирске терористе. Могућно је, међутим, да Зардари говори оно што зна, а да истину зна само ИСИ. У том случају, Зардаријуће „разлика у обавештености” ускоро бити проблем.