Пашић је једаред рекао да су Срби мали народ, али да већег нема од Беча до Ђевђелије, и тако поставио стратегију српске политике за много лета. Када се његов исказ преведе у конкретне политичке кораке то значи да нисмо, наравно, способни да водимо светску политику, али да треба да тежимо томе да будемо респектабилан регионални фактор, који ће, бринући о сопственим интересима, без комплекса гледати све своје комшије.

Управо ће стална брига о националним интересима бити константа пашићевске политике, али Пашић неће само декларативно бринути о интересима државе Србије, већ ће на том плану постићи сасвим конкретне и мерљиве резултате, који су мање-више опште познати. Стога га амерички новинар Дејвид Бајндер („Политика“, 6. маја) узима као архетип државништва у Срба, те га поставља као парадигму за све данашње српске политичаре, и у томе заиста неће погрешити.

Доиста, веома ће бити тешко спорити да је, у своје време, међу народом чувени Баја, допринео не само снажењу Србије, већ њеном прерастању у истинског регионалног лидера. Бајндер сасвим коректно презентује да је Пашић у државним пословима „био миран и реалан“, те да је „чак и под најстрашнијим претњама“ остајао „смирен и реаговао помирљивим тоном“ – што је пука чињеница коју наводе и сви значајнији Пашићеви портретисти, од Карла Сфорце до Слободана Јовановића. Управо ће смиреност, реалност и помирљивост бити, уз његов надалеко чувени смисао за хумор, главне карактерне особине овог српског државника. Он није гађао политичке противнике „тешком артиљеријом“ личних квалификација и уопште у политичком животу ретко је био личан, што му је омогућавало да издржи бујице увреда које су падале по њему, као и да сам одоли чувеној српској стилској фигури „рафалног политичког пљувања“. Једноставно говорећи, он није лако губио живце, није био склон да се жали на неке тобожње светске завере против своје државе, већ је својим инжињерским умом видео конкретне противнике, као и конкретне проблеме, које је покушавао да реши конкретним политичким маневрима. Метафорично говорећи, он је имао осећај за политички дриблинг и за постизање голова, те је био један од најбољих „центарфора“ који су „играли“ на овим просторима. Што је најважније – он је иза себе оставио конкретне резултате – у његово време држава се стално ширила, у друштву се реализовао све већи и већи степен грађанских слобода, те је Србија сазревала у релативно стабилну парламентарну демократију са сређеним институцијама, слободном штампом и динамичним парламентарним животом.

И ту долазимо до тачке неслагања са Бајндеровим текстом у коме се наши ововремени политичари, са још увек нејасним политичким резултатима (Коштуница, Николић), стављају раме уз раме са Пашићем, и инаугуришу за достојне наследнике традиције његовог државништва. Бајндер превиђа просту историјску чињеницу да су се за време Коштунице и Николића, иако не искључиво њиховом кривицом, распале две државе у којима смо живели (СРЈ, Србија и Црна Гора), а да Космет данас није ближи Србији него раније, док је Пашићево време, насупрот томе, било обележено сталним ширењем државних капацитета, где се из кнежевине Србије прешло у краљевину Србију па потом у велику краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. То свакако није искључива Пашићева заслуга, већ можда више заслуга његове политичке генерације, али остаје чињеница да је историјски резултат те генерације, са наше данашње позиције, недостижан. И ту су и Коштуница и Николић и њихова политичка генерација, простом и неумољивом логиком историје, несамерљиви у односу на Пашића, јер чак и да су имали најбоље намере, остаће чињеница да је Србија њиховог времена била губитничка, а не победничка. Историја, нажалост, неће запамтити намере, она ће тек прибележити резултате.

Стога слободно можемо рећи да би Пашић, када се већ хватамо за његов лик и дело, био мудрији од данашње политичке елите, те би већ некако пронашао пут из ћорсокака у који је Србија бачена једностраним проглашењем косовске независности. Тешко да би он потпуно затворио врата Европи, и гађао је, и поред свих нелогичности њене политике, тешким реторичким арсеналом сатканим од оптужби, увређености и кукања, већ би гледао да се спаси што се спасти да. На крају крајева, он није био генерал, ни хајдук, ни борац против неправди исквареног света, он је тек био дипломата који своје противнике није ни волео ни мрзео, већ дриблао. Стога и нашој данашњој политичкој елити не би било лоше, да уместо што, попут Калимера, ламентира над исквареношћу европске политике, мало вежба леви и десни дриблинг, попут њега, некоћ.

Истраживач-сарадник у Институту друштвених наука у Београду