Predsednicima i premijerima daje se sto dana da se pokažu da li su zaslužili položaj. Njihov mandat traje obično četiri godine, može se produžiti, ali i prevremeno prekinuti. Crkveni poglavari, kao i episkopi većine crkava, biraju se doživotno, smena zbog kanonskog prestupa je retka. Otuda se tek nakon godinu dana procenjuje šta njihov izbor znači. Ruski patrijarh Kiril je ustoličen pre ravno godinu dana, moskovski mediji ovih dana puni su pohvale za njegov dosadašnji rad.

Do godinu dana vođenja crkve novoizabranog patrijarha srpskog Irineja je daleko. Obično se čulo mišljenje da se njegov izbor ponajviše očekivao i da iznenađenih i nema. Redovno, posebno poslednjih nedelja, davao je toliko izjava da nijednom čitaocu štampe njegovo ime nije ostalo nepoznato. Pružao je utisak da je vladika dijaloga, strpljenja, poznavalac stanja u crkvi i društvu. Novinarima je kao retko ko uvek bio dostupan telefonom, izjavu, ili razjašnjenje nikada im nije uskratio. Ni najstariji među njima se ne seća da je novoizabrani patrijarh ikad dao konferenciju za štampu. Medije je, s pravom, tom prilikom označio sedmom silom sveta. Da oni prenose i „nesmotrene paušalne iskaze“, bez onoga što im prethodi i sledi, dešavalo se oduvek. Snaga novog patrijarha je i u tome da je izrazio „najdublje žaljenje“ i „iskreno izvinjenje“ zbog reči koje su kod nekog mogle izazvati osećaj povređenosti. To kod nas, i kad je potrebno, retko ko čini. Dobro bi bilo da ga ovaj slučaj nimalo ne odvoji od sedme sile, koja je i pored brojnih slabosti, na sebe preuzela važnu ulogu današnjice, informisanja vesti žedne javnosti.

Svet se globalizuje, ko to ignoriše, sebe na svoju štetu izoluje. Integracije nisu zla sudbina već put ka napretku, može se pri tome sačuvati i to što patrijarh traži, kulturni, nacionalni i verski identitet. To se da potvrditi na mnogo primera, pomenimo samo Grčku i Kipar. Taj put želi i većina stanovnika, a glas naroda treba da je i glas crkve. Uverenje prvopastira da od Evropske unije ne treba zazirati, značajno je ohrabrenje mnogogodišnjim naporima onih koji su na izborima dobili poverenje građana.

Iz Srbije je u svet otišla ne tako česta „dobra“ vest agencija: izabran je „odmeren, komunikativan i otvoren“ poglavar koji se zalaže za dobre odnose među raznim hrišćanskim denominacijama, koji želi da im ponudi da se u Nišu 2013. susretnu velikim povodom, radi boljeg upoznavanja i zbližavanja. Za Srbiju je to bogomdana prilika da bude domaćin istorijskog okupljanja vekovima „razdeljene braće“. Fundamentalistički, zilotski krugovi u okvirima crkve, ovo mu već zameraju. Iako ga ne smatraju „modernistom”, nalaze druge razloge da mu ne ukažu poverenje. Diskusije i polemike oko nekih unutarcrkvenih pitanja znatno su utihnule, time je stvorena klima da se o nekim temama mirnije razgovara, uz veće uvažavanje argumenata drugih. U SPC se takođe više mora naglasiti osećaj pripadanja vaseljenskom pravoslavlju, gde osobenost nije na uštrb celine. Između ostalog, to podrazumeva konsultovanje prakse drugih pomesnih crkava.

Ono što se pravoslavlju zamera, da se nedovoljno angažuje u socijalnoj sferi, nov patrijarh je već u prvim istupima najavio da će crkva biti aktivnija u suzbijanju siromaštva. Tako je činio i kao episkop Niša.

Da mu je jevanđelje jedini program, kao što je istakao, dovoljno je. Ono je velika riznica zadataka za crkvu i prvopastira. Uskoro počinje mnogonedeljni Veliki post, Uskrs svi hrišćani ove godine slave 4. aprila zajedno. Nakon intronizacije u Peći 25. aprila, počeće prvi sabor pod njegovim predsedavanjem. To će biti prilika za celokupan episkopat da potvrdi izrečeni „Aksios“ (dostojan) podržavanjem puteva koje bude preporučio.

Vernici, takođe i oni koji to nisu, očigledno su zadovoljni ne samo brzinom izbora već i ličnošću izabranog patrijarha, u zemlji gde se obično sve usporava i osporava, želeći da on povede crkvu u mirnije vode, uz razaznavanje „znakova vremena“, uvažavanje društvene stvarnosti i unapređenja oštećenog sistema vrednosti. U crkvi, i van nje, u tome mu treba pomoći.

verski analitičar