Председницима и премијерима даје се сто дана да се покажу да ли су заслужили положај. Њихов мандат траје обично четири године, може се продужити, али и превремено прекинути. Црквени поглавари, као и епископи већине цркава, бирају се доживотно, смена због канонског преступа је ретка. Отуда се тек након годину дана процењује шта њихов избор значи. Руски патријарх Кирил је устоличен пре равно годину дана, московски медији ових дана пуни су похвале за његов досадашњи рад.

До годину дана вођења цркве новоизабраног патријарха српског Иринеја је далеко. Обично се чуло мишљење да се његов избор понајвише очекивао и да изненађених и нема. Редовно, посебно последњих недеља, давао је толико изјава да ниједном читаоцу штампе његово име није остало непознато. Пружао је утисак да је владика дијалога, стрпљења, познавалац стања у цркви и друштву. Новинарима је као ретко ко увек био доступан телефоном, изјаву, или разјашњење никада им није ускратио. Ни најстарији међу њима се не сећа да је новоизабрани патријарх икад дао конференцију за штампу. Медије је, с правом, том приликом означио седмом силом света. Да они преносе и „несмотрене паушалне исказе“, без онога што им претходи и следи, дешавало се одувек. Снага новог патријарха је и у томе да је изразио „најдубље жаљење“ и „искрено извињење“ због речи које су код неког могле изазвати осећај повређености. То код нас, и кад је потребно, ретко ко чини. Добро би било да га овај случај нимало не одвоји од седме силе, која је и поред бројних слабости, на себе преузела важну улогу данашњице, информисања вести жедне јавности.

Свет се глобализује, ко то игнорише, себе на своју штету изолује. Интеграције нису зла судбина већ пут ка напретку, може се при томе сачувати и то што патријарх тражи, културни, национални и верски идентитет. То се да потврдити на много примера, поменимо само Грчку и Кипар. Тај пут жели и већина становника, а глас народа треба да је и глас цркве. Уверење првопастира да од Европске уније не треба зазирати, значајно је охрабрење многогодишњим напорима оних који су на изборима добили поверење грађана.

Из Србије је у свет отишла не тако честа „добра“ вест агенција: изабран је „одмерен, комуникативан и отворен“ поглавар који се залаже за добре односе међу разним хришћанским деноминацијама, који жели да им понуди да се у Нишу 2013. сусретну великим поводом, ради бољег упознавања и зближавања. За Србију је то богомдана прилика да буде домаћин историјског окупљања вековима „раздељене браће“. Фундаменталистички, зилотски кругови у оквирима цркве, ово му већ замерају. Иако га не сматрају „модернистом”, налазе друге разлоге да му не укажу поверење. Дискусије и полемике око неких унутарцрквених питања знатно су утихнуле, тиме је створена клима да се о неким темама мирније разговара, уз веће уважавање аргумената других. У СПЦ се такође више мора нагласити осећај припадања васељенском православљу, где особеност није на уштрб целине. Између осталог, то подразумева консултовање праксе других помесних цркава.

Оно што се православљу замера, да се недовољно ангажује у социјалној сфери, нов патријарх је већ у првим иступима најавио да ће црква бити активнија у сузбијању сиромаштва. Тако је чинио и као епископ Ниша.

Да му је јеванђеље једини програм, као што је истакао, довољно је. Оно је велика ризница задатака за цркву и првопастира. Ускоро почиње многонедељни Велики пост, Ускрс сви хришћани ове године славе 4. априла заједно. Након интронизације у Пећи 25. априла, почеће први сабор под његовим председавањем. То ће бити прилика за целокупан епископат да потврди изречени „Аксиос“ (достојан) подржавањем путева које буде препоручио.

Верници, такође и они који то нису, очигледно су задовољни не само брзином избора већ и личношћу изабраног патријарха, у земљи где се обично све успорава и оспорава, желећи да он поведе цркву у мирније воде, уз разазнавање „знакова времена“, уважавање друштвене стварности и унапређења оштећеног система вредности. У цркви, и ван ње, у томе му треба помоћи.

верски аналитичар