Пирати су, како се чини, поново у моди. Сомалски су у том смислу већ изградили статус бескрупулозних отимача белосветских бродова. Док се западна јавност згражава над мануелним активностима озлоглашених Сомалаца, професор економије Питер Лисон са Универзитета Мејсон у Вашингтону тврди да пирати ипак нису обичне барабе. Напротив, он сматра да супирати авангарда капиталистичке демократије. А то наводно доказују писана правила понашања на осамнаестовековним гусарским бродовима. Професор Лисон повлачи паралелу између оновремених карипских и савремених сомалских пирата. Ове последње је, међутим, као што је вероватно познато, западна јавност већ окарактерисала као поморске криминалце. Ипак, и ту је, како се чини, судбина умешала своје прсте будући да се тренутно управо Запад суочава са институционализацијом пиратства унутар Европског парламента, дакле, унутар властитог дворишта. Разуме се при том да европски пирати не држе ножеве у зубима нити носе повез преко очију већ се против неправди капиталистичког медијског система боре искључиво лаптоповима. Они се, попут шведске пиратске партије, залажу за декриминализацију слободне размене материјала на Интернету као и за слободу приватности коју систем полагано нарушава. Боре се,такође, против дволичних државних закона који забрањују размену фајлова међу обичним смртницима док дозвољавају држави контролисање грађана путем надгледања њихове електронске поште.

Уколико је тачна теорија Питера Лисона да су осамнаестовековни пирати утабали пут нововековној демократији онда је по истој логици могуће тврдити како ће шведски пирати 21. века Неј, Свартхолм и Сунде „вратити” демократију њеним изворним вредностима. Велики светски медији су мисионари глобалног капитализма и непријатељи демократије, тврде Едвард Херман и Роберт Мекчесни са Универзитета Пенсилванија. Али не само медији већ и глобална транснационална политика и економија. У контексту савремене пиратерије испада како се далеко подмуклији пирати налазе у редовима транснационалних елита које софистицираним политичко-економским стратегијама отимају људима њихова основна права попут права на рад, зараду, критичко мишљење…

Али да ли је само реч о транснационалним елитама? Чини се да пример прикривене пиратерије имамо и у Србији. Не, није реч о људима који „ваљају” јефтине дискове на улици приближавајући на тај начин елитну културу народним масама. Још мање је реч о поменутим шведским, односно сомалским моделима пиратерије одоздо који су се запатили на овом поднебљу. У питању је, поједностављено речено, модел паланачко-предузетничке пиратизације одозго. Кршење основних људских права из области рада налази се у средишту овог нашег „елитистичког” модела. Према јединственој процени синдикалних лидера, који углавном нејединствено решавају проблеме располућеног радништва, готово 200.000 запослених у Србији (као и чланова њихових породица) остаће од првог јула без основног здравственог осигурања. Реч је изван сваке сумње о забрињавајућемброју који тера на размишљање. Да ли ће држава и овог пута зажмурити на то што домаћи бизнисмени који не уплаћују доприносе за здравствено осигурање радницима отворено крше закон? Или ће ипак покушати да искорени пошаст „предузетничке пиратерије”? Извесне резерве у вези са тим питањем постоје будући да је држава до сада често одобравала стратегије које нису претерано мариле за раднике и радничка права. Реч је о познатим стратегијама тзв. буразерске приватизације или пиратизације свеједно. Важно је да су пирати опет у моди.

социолог