Политичари, разум и емоције

Нико није савршен и људски је грешити. Али, ако се пропусти у понашању или мишљењу износе у јавност без имало критичности, онда је то забрињавајућа појава.

Занимљива је изјава психијатра Јована Марића: „Откуд вам идеја да је Велимир Илић у јавности познат као конфликтна личност. Он је изузетно топао, емотиван, отац петоро деце, спреман свакоме да помогне“.

Илићева „изузетна топлина и емотивност“ је брутално показана у јавности више пута. Такође, која је то особина „отац петоро деце“. Када би постојао критеријум по коме је дозвољено имати децу, можда би свет био хуманији.

Моја прва асоцијација на „спреман сваком да помогне“ је била: добро би било да не одмаже.

Од Јована Марића, професора психијатрије и етике, не очекује се да својим жељама маскира било чији опис, макар он био и обожавани вођа.

Народ одавно зна да постоје двоструки аршини, за нас и за власт. Можда и није необично што стечено знање понекад може да се употреби у корист сопствене штете. Свет је чудновата позорница на којој свако од нас игра улогу коју је одабрао.

Тужна сам због неуких добрих људи који понекад безусловно верују ауторитетима.

Милорад Мирчић филозофски размишља: „Питање је да ли је неко испровоциран или не“. За Милорадову информацију: бик у арени се провоцира на црвено, а за човека се очекује да се понаша цивилизовано, изузев ако је психички компромитован.

Ако нечији миран тон и уљудно понашање, без обзира што је изговорени садржај опажен као провокација, допусти некоме да се осети животно угроженим (а милионски аудиторијум може потврдити да није), па се физичким насиљем брани пред милионским аудиторијумом толико да екипа људи мора да га савладава – народ мисли да прети опасност од таквих вођа.

Милорада Мирчића важно је информисати да доживљаји као и догађаји имају оно значење које им дајемо. Низак степен фрустрационе толеранције утиче на то да је особа „темпирна бомба“. Како успоставити равнотежу између осећања која не доприносе здрављу и добрих међуљудских односа? Како пронаћи праву меру између онога што желимо да урадимо и онога како треба да се понашамо?

Однос између разума и емоција је тема која се проучава вековима. Једна претпоставка је да особа није одговорна за своје понашање док је под утицајем интензивних јаких емоција. По том схватању, емоција је разарајућа активност. Француски филозоф Паскал је писао да „срце има разлоге које разум не може схватити“. Тако јака емоција савладава расуђивање и вољу. На пример, слепа љубомора може имати за последицу злочин из страсти. Срећом, када је Веља ударио новинара није имао пиштољ.

Вероватно зато постоји десет старозаветних заповести, ради покушаја обуздавања, потчињавања и припитомљавања јаких емоција – не убиј, не кради...

Друго схватање јесте да емоције доприносе природном начину решавања проблема. На пример, љутња често плаши друге и чини да учине оно што особа тражи од њих. Туга често доноси и олакшање.

Без обзира на то које вам је становиште ближе, док деца не савладају лекцију о контроли емоција, било би корисно политичаре научити тој вештини, да би дали бољи пример народу, и да би им се веровало.

специјалиста медицинске психологије