Kako Srbiju učiniti atraktivnom za što više stranih direktnih investicija bila je tema nedavne (junske) konferencije ,,Međunarodni biznis sektor u Srbiji 2010”. Na tom skupu je rečeno da je „po bruto dohotku stranih direktnih investicija Srbija u regionu na četvrtom mestu, odmah iza Rumunije, Bugarske i Hrvatske”.

Sledeći ovaj izbor država za međusobna upoređivanja koristio sam podatke Svetske banke o neto prilivu stranih direktnih investicija (SDI) u četiri pomenute države u poslednje tri godine.

U 2009. je došlo do drastičnog pada investicija, što je posledica velike svetske finansijske krize, tako da podaci za tu godinu nisu ni uneti u tabelu. Prema podacima Svetske banke, Srbija je 2006. imala veće SDI od Hrvatske (zahvaljujući prodaji Mobtela Telenoru vrednoj 1,5 milijardi evra), dok je u 2007. i 2008. godini Hrvatska napravila značajniju pozitivnu razliku u odnosu na Srbiju.

Međutim, kada bi se podaci o neto SDI posmatrali za ove dve države u periodu od 2000. do 2005. videlo bi se da razlika u korist Hrvatske nije bila velika kao u 2007. i 2008. godini. Šta je dovelo do ove promene?

To svakako nije činjenica da je bolja infrastruktura u Hrvatskoj nego u Srbiji, jer onda bi investicije bile mnogo manje u Rumuniji i Bugarskoj, koje imaju lošiju infrastrukturu i od Srbije.

Po mom mišljenju, razlog je u tome što je politička stabilnost na strani Hrvatske. To je osnovni faktor koji treba zadovoljiti za SDI, što piše i u udžbenicima ekonomije. Hrvatska je postala kandidat za člana EU 2004. godine, a članica NATO-a 2007.

S druge strane, naši ministri obijaju pragove EU u Briselu tražeći podršku za kandidaturu Srbije. Zato je tačna izjava ministra Mlađana Dinkića na pomenutoj konferenciji o prednostima ulaganja u Srbiji („imamo stabilan pravac ka Evropskoj uniji i u tom smislu nema nikakvih iznenađenja”), ali nije prednost za investiranje, jer svi u regionu žele u EU.

Srbiju i Hrvatsku, međutim, treba da brinu podaci da su neto SDI u Bugarsku i Rumuniju pojedinačno veće nego u Srbiju i Hrvatsku zajedno, i to ne samo u poslednje tri godine investiranja. Uzlet investicija u ove dve zemlje počinje već od 2004. (Rumunija), odnosno 2005.(Bugarska). Obe zemlje su članice EU i NATO od 2007. godine.

STRANE DIREKTNE INVESTICIJE (neto priliv) (u milijardama USD)

Obrazlažući na konferenciji prednosti za SDI u Srbiju, ministar Dinkić je istakao da imamo ,,veoma dobar i konkurentan poreski sistem, daleko najkonkurentniji među svim zemljama u okruženju, ali i u poređenju sa većinom zemalja EU”. Ova tvrdnja traži uporište u uporednoj analizi poreskih stopa u posmatrane četiri države regiona. Tabela poreza i doprinosa po zemljama regiona pokazuje komparativne prednosti Srbije kada je u pitanju samo PDV. Kada je reč o porezu na dobit onda su Srbija i Bugarska u komparativnoj prednosti u odnosu na Rumuniju. Hrvatska je po svim vrstama poreza u posmatranoj grupi nekonkurentna i preskupa. Međutim, kada se pređe na teren poreza i doprinosa na zarade zaposlenih onda je Bugarska najpovoljnija, što važi i za prosečnu neto zaradu zaposlenih koja je u Bugarskoj oko 200 evra mesečno. Visina neto zarada je takođe jedan od faktora u kalkulaciji opravdanosti investicija. Srbija jeste povoljnija od Rumunije u pogledu visine poreskih stopa, ali ne toliko da bi to bilo opredeljujući faktor za investitore.

POREZI I DOPRINOSI PO ZEMLJAMA REGIONA

Ekonomska kriza, koja se kao ,,veliki prasak” raširila svetom, dovodi do preraspodele snaga u korist onih zemalja čije su ekonomije nastavile da beleže pozitivnu stopu rasta društvenog proizvoda i koje su sačuvale svoje devizne rezerve i uravnotežene državne budžete. To su za sada Kina, Rusija, Južna Koreja i Japan. Multinacionalne kompanije, dojučerašnji najveći investitori u zemlje u razvoju, pokušavaju da prodaju ili daju u zakup ovim novim investitorima svoje firme ćerke u zemljama u razvoju i da investiraju na velikim tržištima, čija kupovna moć nije mnogo oštećena krizom (Brazil, Rusija, Indija i Kina). U zemljama u razvoju, nasuprot gladi za stranim direktnim investicijama kao i za svakim oblikom dugoročnih zajmova, stoji oprezan i utanjen strani kapital koji je, sada, dok se ne otvore tržišta, spreman da uđe u zakup postojećih proizvodnih kapaciteta i najam radne snage na određeni rok uz manja doinvestiranja. Srbija mora da vidi svoju šansu u prilagođavanju situaciji koju nameće ekonomska kriza koja menja obrasce i regione investiranja kao i strane investitore. To se već vidi na najnovijim primerima.

Diplomirani ekonomista