Kако Србију учинити атрактивном за што више страних директних инвестицијa била је тема недавне (јунске) конференције ,,Међународни бизнис сектор у Србији 2010”. На том скупу је речено да је „по бруто дохотку страних директних инвестиција Србија у региону на четвртом месту, одмах иза Румуније, Бугарске и Хрватске”.

Следећи овај избор држава за међусобна упоређивања користио сам податке Светске банке о нето приливу страних директних инвестиција (СДИ) у четири поменуте државе у последње три године.

У 2009. је дошло до драстичног пада инвестиција, што је последица велике светске финансијске кризе, тако да подаци за ту годину нису ни унети у табелу. Према подацима Светске банке, Србија је 2006. имала веће СДИ од Хрватске (захваљујући продаји Мобтела Теленору вредној 1,5 милијарди евра), док је у 2007. и 2008. години Хрватска направила значајнију позитивну разлику у односу на Србију.

Међутим, када би се подаци о нето СДИ посматрали за ове две државе у периоду од 2000. до 2005. видело би се да разлика у корист Хрватске није била велика као у 2007. и 2008. години. Шта је довело до ове промене?

То свакако није чињеница да је боља инфраструктура у Хрватској него у Србији, јер онда би инвестиције биле много мање у Румунији и Бугарској, које имају лошију инфраструктуру и од Србије.

По мом мишљењу, разлог је у томе што је политичка стабилност на страни Хрватске. То је основни фактор који треба задовољити за СДИ, што пише и у уџбеницима економије. Хрватска је постала кандидат за члана ЕУ 2004. године, а чланица НАТО-а 2007.

С друге стране, наши министри обијају прагове ЕУ у Бриселу тражећи подршку за кандидатуру Србије. Зато је тачна изјава министра Млађана Динкића на поменутој конференцији о предностима улагања у Србији („имамо стабилан правац ка Европској унији и у том смислу нема никаквих изненађења”), али није предност за инвестирање, јер сви у региону желе у ЕУ.

Србију и Хрватску, међутим, треба да брину подаци да су нето СДИ у Бугарску и Румунију појединачно веће него у Србију и Хрватску заједно, и то не само у последње три године инвестирања. Узлет инвестиција у ове две земље почиње већ од 2004. (Румунија), односно 2005.(Бугарска). Обе земље су чланице ЕУ и НАТО од 2007. године.

СТРАНЕ ДИРЕКТНЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ (нето прилив) (у милијардама УСД)

Образлажући на конференцији предности за СДИ у Србију, министар Динкић је истакао да имамо ,,веома добар и конкурентан порески систем, далеко најконкурентнији међу свим земљама у окружењу, али и у поређењу са већином земаља ЕУ”. Ова тврдња тражи упориште у упоредној анализи пореских стопа у посматране четири државе региона. Табела пореза и доприноса по земљама региона показује компаративне предности Србије када је у питању само ПДВ. Када је реч о порезу на добит онда су Србија и Бугарска у компаративној предности у односу на Румунију. Хрватска је по свим врстама пореза у посматраној групи неконкурентна и прескупа. Међутим, када се пређе на терен пореза и доприноса на зараде запослених онда је Бугарска најповољнија, што важи и за просечну нето зараду запослених која је у Бугарској око 200 евра месечно. Висина нето зарада је такође један од фактора у калкулацији оправданости инвестиција. Србија јесте повољнија од Румуније у погледу висине пореских стопа, али не толико да би то било опредељујући фактор за инвеститоре.

ПОРЕЗИ И ДОПРИНОСИ ПО ЗЕМЉАМА РЕГИОНА

Економска криза, која се као ,,велики прасак” раширила светом, доводи до прерасподеле снага у корист оних земаља чије су економије наставиле да бележе позитивну стопу раста друштвеног производа и које су сачувале своје девизне резерве и уравнотежене државне буџете. То су за сада Кина, Русија, Јужна Кореја и Јапан. Мултинационалне компаније, дојучерашњи највећи инвеститори у земље у развоју, покушавају да продају или дају у закуп овим новим инвеститорима своје фирме ћерке у земљама у развоју и да инвестирају на великим тржиштима, чија куповна моћ није много оштећена кризом (Бразил, Русија, Индија и Кина). У земљама у развоју, насупрот глади за страним директним инвестицијама као и за сваким обликом дугорочних зајмова, стоји опрезан и утањен страни капитал који је, сада, док се не отворе тржишта, спреман да уђе у закуп постојећих производних капацитета и најам радне снаге на одређени рок уз мања доинвестирања. Србија мора да види своју шансу у прилагођавању ситуацији коју намеће економска криза која мења обрасце и регионе инвестирања као и стране инвеститоре. То се већ види на најновијим примерима.

Дипломирани економиста