Демократске процедуре су смишљене да друштво и држава када западну у нерешиве апорије и антагонизме имају јасан механизам изласка из кризе, који није виолентан и насилан. У противном, ако се одлука не донесе кроз демократске институције, остаје просто навлачење канапа, као на народским вашарима, где онда по правилу побеђује сирова снага науштрб било какве политичке памети.

То навлачење канапа је почело претходних недеља у Црној Гори, после контроверзне одлуке црногорских власти да признају самопроглашену независност Косова, што је изазвало врење унутар црногорског друштва и револт једног дела црногорских грађана. У интересу сваке државе је да смири унутрашња врења, а посебно то мора бити у интересу држава попут Црне Горе, које обилују лако запаљивим становништвом које је, колико до јуче, већину проблема решавало на архетипски начин – где су се сердари, војводе и васколики народ огледали у борби „један на један“. Или су, уместо тога, ратовали племе против племена, породица против породице, заселак против заселка. Но, на другој страни било је и „свијетлих примјера“ и „свијетлих мајских зора“, којима су се, међу суштински анархично становништво, уводили обриси правне државе. Остаће забележено да је Валтазар Богишић, један од највећих правника међу Јужним Словенима, на наговор краља Николе, крајем претпрошлога века (1888), установио у Црној Гори чувени „Општи имовински законик“, којим се анархичност племенског живота покушала макар мало институционализовати. Овај мудри Дубровчанин, настављајући се на посао неких црногорских владика, попут Петра Цетинског и владике Рада тј. Његоша, оставио је документ којимсу регулисане процедуре приликом имовинских спорења, како се убоги народ више не би хватао за кубуре и џефердаре, сабље и ножеве. Црној Гори је очигледно и данас, век и кусур после Богишића, несумњиво потребно установљавање прецизних процедура како би се регулисали друштвени односи, сада првенствено у политичкој сфери, што су контроверзе око признавања косовске независности симболично показале.

Уколико је већ немогуће да влада Црне Горе повуче одлуку о признавању косовске независности, чиме би била доведена у неугодан положај да скочи сама себи у уста, могуће је организовати референдум о потврђивању одлуке владе, једноставним питањем: „Да ли прихватате одлуку извршне власти да призна независност Косова“ (или неком другом јасном формулацијом). Уколико одговор на питање буде потврдан влада ће моћи да каже да има пуни легитимитет за своју одлуку, уколико буде негативан влада ће имати оправдање за опозив одлуке о признавању независности које ће бити потпуно демократско и коме нико неће моћи да било шта приговори. Тако би престале контроверзе око теме чија је заправо одлука о црногорском признавању косовске независности – западних сила (Америке и Британије), једног политичара (Мила Ђукановића), једног режима (коалиционе владе ДПС-СДП) или самих грађана Црне Горе који су једини носиоци суверености. Па ако није јасно да ли је то одлука грађана или режима, што су претходних дана многи истицали, извол’те господо сердари на референдум, па ће бити јасно каква је заправо политичка воља већине.

Но, све претходно речено лепо звучи у теорији. У пракси ће остати зазор владе Црне Горе пред изјашњавањем грађана на референдуму о косовском питању, јер би изјашњавање о Косову веома лако могло постати изјашњавање о влади, будући да би опозиција вероватно покушала да гувернатуру присили на принудно атерирање, док она природно жели да се држи на висовима власти. Све то значи да ћемо и у наредном периоду у Црној Гори имати навлачење канапа, уз свесрдно суфлирање великих сила, које ће држати страну једној, односно другој страни, што ће грађане комшијске нам државе држати у стању сталне надражености и латентног грађанског сукоба. Биће то управо онакво стање у којем је била и Србија донедавно, док наша политичка елита није пронашла чаробну формулу како намирити велике силе, већину наших унутрашњих различитих интереса, петооктобарце, као и препетооктобарце, што за сада све са успехом намирује актуелна српска влада. Та „наша“ чаробна формула се састојала напросто у поштовању изборних резултата, које нико није спорио, што је омогућило формирање владе са пристојним легитимитетом, којој опозиција приговара свашта, али јој не спори легитимност и легалност. Стога би и Црној Гори могли пожелети да јој „чаробни“ демократски штапић буде макар онолики – колики је Србији у овоме моменту.

истраживач-сарадник у Институту друштвених наука