Наступ Вука Јеремића на скупу несврстаних земаља у Хавани изазвао је много већу пажњу него многе друге акције агилног министра. Тај наступ има три димензије: прва је у вези са самом потребом да се тамо путује, друга с позивом упућеним несврстанима да се скуп поново одржи у Београду и трећа је спомињање бившег председника Југославије и једног од оснивача тога покрета Јосипа Броза.

Поменута пажња осим просте информације изазвала је и многобројне коментаре у нашим медијима. Било је, при том, очигледно да су неки извештаји посету Куби хтели да представе саркастично. Порука је била: откуд сад то? Зар се нисмо после распада СФРЈ, а нарочито, после октобарских промена 2000, дефинитивно окренули Европи, којој несврстани не припадају.

Према увиду аутора овог текста , нико од коментатора није озбиљно доводио у питање пут у Хавану без обзира на то колико је опозиционо расположен. Онима који су против европских интеграција овај пут може да засмета само зато што би могли да кажу да власт сада експлоатише њихову идеју. Али ко други да је експлоатише? То може само онај ко води политику земље. А они који су за европске интеграције виде да је то прагматичан и користан потез.

Свима је суштински јасно да је овакво понашање Србије доказ зрелости, а и нада да се уз коришћење уходаних међународних путева може нешто постићи за прилично неповољну позицију Србије после ратова деведесетих.

Снаге које су дошле на власт после 2000. без зазора истичу да је њихов пут Европа. У томе су очекивале много већу подршку Брисела него што се то заиста десило. Као последица тога дошло је до отрежњења. Схватило се колико је покојни премијер Ђинђић био у праву када је у свом последњем интервјуу рекао да се боји да ће Србија постати „монета за поткусуривање” Запада и исламског света. Те да је страхујући да због тога независност Косова и Метохије не буде призната покренуо акције које су изазвале подозрење на Западу.

Тако се и десило: они од којих се очекивала подршка предњачили су у признању независности. А они за које се сматрало да ће да буду прваци у борби за нову државу показују велику скепсу према поменутом проблему.

Сагледавајући све те чињенице Србија је поступила онако како треба и почела је да води прагматичну спољну политику. Једино таква спољна политика може се и водити ако се желе било какви међународни продори, поготово када се ради о малој и угроженој држави. Окретање несврстанима посебно је важан корак у том правцу. Колико је то важно види се из чињенице да се Запад понаша исто тако. Међу онима који су признали независност су и државице које је скоро немогуће наћи на карти света, а које традиционално чине део несврстаног покрета. Па када је тако зашто не искористити старе везе и то веома искрено. Тиме се показало да умемо да водимо независну спољну политику и да, када су наши интереси у питању, кажемо „не” и тамо где се то не би очекивало.Чини се да је најважнији корак у том правцу било гласање у ОУН против осуде Ирана, а у овом тренутку последњи и највећи корак је пут у Хавану. Гласањем у прилог Ирана показали смо да умемо да будемо захвални за њихову подршку очувању територијалног интегритета Србије, какви год да су били мотиви Ирана, а путем у Хавану Србија покушава да читав покрет убеди у исправност наше политике. Пут у Хавану била је прилика да се на једном месту обратимо великом броју земаља и да их упозоримо на погубност приклањању нападу на територијалну целовитост било које земље. Што се сутра може десити свакој од њих.

Друга димензија је у вези с позивом да се наредни скуп несврстаних одржи у Београду. Ако би то било прихваћено била би то гаранција да наш углед међу несврстанима расте. А ако нам углед расте онда би и шансе за оне који би да међу њима нађу нове поборнике косметске независности биле мање.

Трећа димензија је позивање на Броза. Нормално је да Броз није идеал. Али ако је већ владао овом земљом, а јесте, онда исто тако као што смо били приморани да претрпимо све негативне последице његове дуге управе, сада треба искористити и оно што је било добро. А то је управо широка подршка коју је имао у земљама у развоју. Ако ће позивање на Броза допринети да се КиМ очува у оквиру Србије онда мислимо да нико не би требало да има дилему у вези с његовим помињањем на Куби.

професор ФПН, Београд