Сви ми, углавном смо несавршена бића, далеко смо од перфектне физичке грађе, јер на леђима носимо бреме не увек идеалног еволуционог наслеђа. Што је још горе, заостајемо за технолошком и културном еволуцијом које каткад превазилазе наше когнитивне способности.
Узмимо језик. Упркос разноврсности и својим многобројним финесама, језик нам је далеко више ограничен него што обично мислимо. Свачије искуство говори о биолошком ограничењу, јер обим круга у коме се добро чује један говорник, нема места за више од четири особе. Из овога произилазе две одлике нашег понашања. Једна је да конверзациона група никада нема више од једног говорника у исто време, а друга је распадање групе уколико се преклапа више гласова. Некад нам речи недостају у кључним моментима и нисмо у стању да изразимо своје мисли, а некад емоције блокирају језичку машинерију, па уместо да се изразимо речима, прибегавамо говору тела.
Формална уређеност у којој се слушаоци одричу својих права на говор у корист неког другог неопходна је да би се омогућили многи облици друштвених функција.
Овај проблем често се среће у акутној форми приликом рада разних колегијума и комисија у којима би свако од присутних желео да изнесе своје мишљење. Оптимални број чланова колегијума, комитета и комисија који решавају неки проблем износи шест. Ако, међутим, налогодавац из неких разлога не жели решење проблема у датом тренутку, по правилу, формира комисију са што већим бројем чланова. У таквим околностима чланови комисије не могу се никада сложити ни у чему.
Упадљиво је да све групе у којима је потребна врло добра координација поступака и у којима су гледања на живот и животне проблеме слични (чланови порота, жирија, кабинета у многим владама, апостола, чланова спортских тимова) чини од 11 до 12 појединаца. Ове „групе по симпатијама” очигледно нису исто што и групе од по 150 чланова које лако препознате чим их видите али се не можете увек сетити њихових имена.
Величина групе окренуте једној теми битна је у неким пољима попут образовања. Све владе па и наша, знају да је образовање важно, промовишу га и издвајају за то знатна средства. Међутим, због уписивања далеко већег броја студената него што је потребно и то из демагошких и лукративних разлога (у првом случају актер је држава а у другом факултетске управе), јавља се нерешив проблем. Недостатак средстава не дозвољава формирање малих студентских група и ангажовање већег броја наставника и њихових помоћника. Студентске групе на Београдском универзитету велике су и незамисливе за европске стандарде. На Медицинском факултету у Београду, на најважнијем предмету – анатомији, уобичајену групу око људског кадавера чини 30 студената. У Европи је уобичајен однос: један леш, два студента. Једино тако може се нешто научити. На осталим предметима ситуација је слична. У таквим приликама, уобичајена стратегија преношења знања, своди се на предавања, јер је то најједноставније, најјефтиније, иако најгоре. Од учитеља и његових помоћника, очекује се провоцирање дискусије из које студенти виде и уче како се прилази проблему и како се проблем разматра, како се процењују докази за и против и зашто се прихватају или одбацују алтернативне хипотезе. Али то је могуће само у малим групама. Група од шест студената, плус професор или његов помоћник, права су мера. Уколико пак величина групе расте и превазилази шест студената, дискусијом доминира наставник, који рафалом слика, графикона, табела и поенти приказаних на екрану завршава своју мисију и нестаје, а асистент преузима ствари у своје руке, док остали седе мирно повлачећи се у своје метафоричне ћошкове свести. „Киповање” гомиле чињеница пред тридесетак студената није довољно. Заборављено је да само конверзација у малој групи делује стимулативно док се у великим групама све своди на механичко учење и давање (већ познатих) одговора на постојеће проблеме. Несрећа је у томе што студент који даје исправан одговор често не зна због чега је одговор исправан. Образовање је парадни пример процеса који одлично успева само кад се поштују еволуциона правила о величини конверзационе групе.
 

професор универзитета