Прихватамо, али не признајемо

Политичке дебате о Косову у Србији често указују на недостатак прагматизма.

Питање учешћа Срба на изборима и у институцијама на Косову било је у средишту дебате још од мартовског насиља 2004. године. Тада је установљено да српско присуство у институцијама није спречило трагедију. Срби су бојкотовали изборе 2004. и 2007.

Као реакција на косовско проглашење независности у фебруару 2008. Влада Србије је у мају у покрајини организовала локалне изборе. Рад општина требало је да Србију приближи Србима и да реши њихове проблеме. У томе се успело на етнички хомогеном северу Косова, али не и јужно од Ибра, у енклавама окруженим албанском већином. Тиме се јаз између Срба на северу и на југу продубио.

То је разлог зашто је у новембру 2009. знатан број Срба јужно од Ибра одлучио да искористи међународно спонзорисану децентрализацију и да гласа на локалним косовским изборима, успостављајући тако већински српске општине у Грачаници, Штрпцу, Ранилугу, Клокоту и Партешу. Нове општине су брзо почеле да дају резултате у виду инфраструктурних побољшања, укључивања струје и враћања српских полицијских патрола. Зато је било све непримереније називати те људе издајницима, омиљеним називом на Балкану за оне са којима се неко политички не слаже.

Храбрим потезом нова српска влада је затворила део српске општинске администрације на Косову. Такав прагматизам сигнализирао је препознавање реалног стања. Међутим, подршка новим српским општинама још увек је сматрана политички немогућом. Влада је саветовала Србима на Косову да не учествују на изборима 12. децембра 2010, али је додала, потврђујући своју демократску свест, да они који буду учествовали неће сносити последице.

Срби су тај савет схватили као позив да изразе своје сопствено мишљење: они са севера су бојкотовали изборе, док је неочекивано много, више од 20.000 српских бирача јужно од Ибра, гласало.

Да ли су Срби тиме изненада признали независно Косово и окренули се против Београда? Наравно да не! Једноставно су схватили да и они морају да постану део процеса одлучивања о свом животу који се одвија на Косову. Један од српских лидера најбоље је сажео овај прагматизам рекавши: ,,Прихватамо, али не признајемо”.

Први пут од стварања коалиције Повратак од 22 посланика, 2001. године, Срби су успели да добију више од десет загарантованих места у парламенту Косова.

Наредни добар потез био би окупљање српских припадника скупштине Косова и посланика са Косова у српском парламенту. Са обе стране су они који су истински посвећени решавању тешких проблема Срба. Тешко је наставити са одбијањем комуницирања са Србима у институцијама Косова, док се припрема разговор са челницима истих институција.

Наиме, новоизабрани Срби треба да постану елемент утицаја у Приштини, а то ће се догодити само ако су у могућности да утичу на одлуке владе Косова. Очигледно, косовски Срби не могу себи да приуште да буду искључени из процеса одлучивања док Приштина и Београд припремају важне разговоре и док је међународни утицај на Косову још јак. То је разлог због кога, без обзира на непријатну изборну кампању, ниједна од српских странака у новом косовском парламенту не може да приушти себи да остане у опозицији. Ако једна остане у опозицији, друге би могле бити означене као ,,слуге Албанаца”, а све подложне манипулацијама.

С бројним притужбама изборној комисији Косова, познатим извештајем у Савету Европе, и жељом за владу ,,чистих руку”, чини се да ће бити потребно време за формирање нове владе у Приштини, што косовским Србима иде у прилог јер им даје времена за креирање нове стратегије.

Одсуство српског јединства се већ показало штетним, што је и потврђено немогућношћу српске стране да се кандидује на изборима кроз јединствену коалицију. Срби су имали осам засебних листа, док су Албанци имали само седам. Недостатак подршке Београда окончан је тако што се многи способни Срби нису кандидовали на изборима нити су били у могућности да допринесу решавању тешке ситуације.

Србима на Косову нису потребне поделе већ визија одрживе будућности и наставак политике прагматизма. У децембру они су показали тај прагматизам.

*Ванредни професор за међународни мир и решавање конфликата на Универзитету Аркадија, експерт за политику и етничке односе на Балкану