Приштинско гостопримство

Мој вишегодишњи живот у Приштини имао је своју пословну и приватну свакодневицу. Велики број странаца били су моји пријатељи, колеге са посла, као и одређени број људи локалног амбијента. Неки Срби су тада спас повремено тражили у вечерњем изласку у Приштину, једином „граду“ у њиховој близини. Али то се ретко дешавало ако у њиховом друштву није био бар један странац. Американац је увек био најпожељнији, не због љубави наша два народа, већ због ауторитета који уживају припадници те велике прекоокеанскеземље. Када сам се било где појављивала у друштву већег броја странаца, увек смо били „добродошли“. Наш новац је требало покупити.

Не могу да се не сетим осећања које је у мени трајало годинама, а навика је још увек ту негде, да када идем улицама Приштине српски причам тихо, увек знам ко иде иза мене, а ретко сам дозвољавала да је било ко непознат тик иза мојих корака. Научила сам се ситним малим ,,форама“, да оне који ме прате „скинем“. Нагло бих скренула лево или десно, застала бих поред неког излога, док тај или та не прође, а онда бих наставила даље. То је ваљда неки инстикт који се створи у човеку, како би преживео.

Пре неку годину, једне суботе увече, нас неколико је из досаде изашло да се врзма по Приштини. Ходали смо у групи, шапутали између себе, причали на енглеском, врло тихом српском, ту и тамо избацили би по неку реч на албанском. Мислим да су сви око нас видели ко смо и одакле смо. Као ретке зверке, као неке туристе, пуштали су нас да се шетамо около.

Ушли смо у клуб, по имену Марон, налази се у раније званој Београдској улици, сада улица носи име некаквог хероја, генерала или већ тако неког. Тај клуб сам волела јер је бенд у њему заиста био добар, али и назив улице који је подсећао на кућу. Стајали смо нас четири-пет, а ја сам некако била на удару па сам преко рамена убрзо зачула глас конобара на српском „Хеј, а одакле си?“, мало изненађена, мало уплашена, окренула сам се и рекла: „Из Београда“. Радост на његовом лицу била је приметна, али и разочарење неколико секунди касније када је сазнао да су моји пријатељи из Грачанице. Просто се видело да човеку није било мило. Ја сам добила посебан третман, џин тоник на рачун куће. Београђани су били нешто као, Њујорчани у Тексасу.

Осећај није био пријатан. Да те неко трећи третира боље и другачије од оних са којима се сматраш истим, није био осећај који сам волела. Албанско гостопримство показало се у виду каменице, која је једног уторка на путу до посла, одјекнула улубивши леву страну мог аутомбила са београдским таблицама. Моје драге албанске колеге, нису рекле ништа на све то.

Од тада па на даље, говорила сам да сам из Грачанице, Лапљег села, Косова поља, Добротина, свих других места у околини Приштине.

Дипломирани политиколог за међународне послове, од 2007-2012. стално запослена у Приштини у међународним организацијама ДЦАФ, Женевски центар за демократску контролу оружаних снага, и ОЕБС