Иза паравана Украјине и Грузије, министри НАТО-а окупљени у Бриселу потрошили су у уторак гро своје енергије на компромис два несложна кампа сопственог савеза. Обрт је на штету теме из наслова скупа. Кијев и Тбилиси нису пропуштени на степеник ближе чланству у пакту (на чему се из Вашингтона инсистирало), али јасно наговештени обриси немачко-француског и британско-америчког „блока”, уочљивији него икада досада, јесу нешто што одложени пријем ове две земље чини неважним, а у први план истиче дотрајалост самог НАТО-а.

Право питање није више експанзија НАТО-а, већ шта je у Европи (и другде) ново, будући да Запад сада има „два НАТО-а”?

За или против пречице кроз процедуру(Кијеву и Тбилисију), али такођеи за или против обнове дијалога НАТО-а с Русијом прекинутог у знак кратке и очигледно неефективне одмазде пакта Москви(због руске неформалне анексије Абхазије и Јужне Осетије) – наговестило је ко је с ким у дотрајалој кући алијансе. Британија, Пољска, Чешка, и Балтик пристали су уз Вашингтон. Али, кључни „маркери” Бушове „руске политике”, експанзија НАТО-а у простор Совјета и условљавање дијалога с Москвом, оборени су, јер је надјачао утицај Немачке, Француске, Италије, протагониста „Европе с Русијом”. („Не можемо архитектуру Европе градити против Русије или без Русије, него с Русијом”, Александар Рар, Немачки савет за спољне послове.)

Самит министара спасен је коминикеом сагласности пронађене упреговорима два табора очи у очи (САД, Британије – Немачке, Француске), али то није сакрило сасвим нов геополитички пејзаж Старог континента. Његов запад је сада без Запада, оног дефинисаног хладним ратом, политички и војно хомогенизованог пред опасношћу од Совјетског Савеза. ЕУ је изгубила страх од Руса, што се види по четири петине руских иностраних инвестиција пореклом из Европе. У току је, штавише, економско, техничко-технолошко срастање континента у неку магловито наслутиву целину, а у матици тог бујног процеса је Немачка с пробуђеним успоменама на древне везе „два највећа народа” Европе.

Катарина Велика је била Немица.Руски ГАЗ, у Јарослављу, изграђен је машинама из Немачке, увезеним 1916. Машине за савремени ГАЗ испоручују Гроб-Верке и Тисен-Круп Краузе. Први државни телеграф изградио је Сименс – 1850. Тај Сименс који и данас испоручује руски први супербрзи воз (Веларо РУС), док највећу моторну кртицу на свету „доноси” у Русију Херенкнехт, јер Роман Абрамович њоме жели да буши тунеле, потребне саобраћајнојинфраструктури Олимпијаде у Сочију.

Оваквим стварима не одговара то што се назива бојкотом Москве. Послови Немачке с Русијом испречили су се Вашингтону у форми „немачке руске политике” изражене интересима њеног учешћа у паневропском повезивању. Настојање администрације САД, која одлази, да се Москви војнички парира, занемаривањем руских безбедносних преокупација, заустављено је одбацивањем „фунадаменталистичких” иницијатива предводника НАТО-а, на састанку у Бриселу. Немачко гесло је – развијати Русију и одржати је стабилном, те на тај начин и „водити је” (кроз растућу међузависност), уместо „обуздавати је”.

Игра овог шаха прекинута је потезом, остављеним америчкој страни. Будући председник САД Обама, има пред собом незахвалан избор. Немачка је руски највећи трговачки партнер, она је европска најснажнија економија и Берлин јеједан од најближих савезника САД. Значи, немогуће је немачку заобићи у потезима према Русији. Али окружена јаком групом „истомишљеника”– нова Немачка захтева редактуру америчке „руске политике”. А то је, опет, захтев да се Вашингтон определи за једно од два језгра унутар остарелог НАТО-а. Да ли је то изводљиво, а да се не сруши и очигледно дотрајала зграда тријумфалног „победника хладног рата”.